Srbija i RS i dalje bez političke alternative: Nacionalizmom protiv nacionalizma

Osobi sa jasno izraženim stavovima, kojoj je bliska ideja antifašizma, koja se zasniva i na humanizmu, a ne samo na ispraznom pojmu, mora biti mrsko i mora imati ogromnih problema kad na kraju dana mora da se složi sa konstatacijom, recimo, Aleksandra Vulina, ili čak Aleksandra Vučića, da je pokret Dveri, koje predvodi Boško Obradović, fašistički. Jer on to i jeste.

Problema ne bi bilo da pozicije sa kojih nastupaju, a još više sa kojih su nastupali, nisu identične pozicijama Boška Obradovića. U pet, deka, što bi rekli.

I to je realnost. Jednog ljotićevca u Skupštini Srbije proziva jedna sadašnja i jedna bivša radikalka. Istoričari će reći da sukob četništva i ljotićevstva u vreme Drugog svetskog rata nije bio tek puki incident. Tako onda i ovo nećemo gledati samo kao na incident, ali ćemo ga lišiti bilo kakvih ideoloških opredeljenja, barem onih “levih” sa čije pozicije bi se možda moglo reći da polaze, što se posebno odnosi na Vulina, ali i na Ivicu Dačića, koji je od Miloševića preuzeo Socijalističku partiju Srbije (SPS), dakle po imenu stranku levice, još pri tom naslednicu Komunističke partije, piše Inforadar.

SRBIJA NIJE RAŠČISTILA S NASLIJEĐEM RATOVA

Na sve moramo gledati kao na sukob interesa, a u tom sukobu dozvoljeno je baš sve. I sve će se predstavljati kao interes naroda, što često nazivamo populizmom.

Kad je Slobodan Milošević srušen s vlasti nije dugo trajala opijenost pobedom i nada da će “nova” Srbija raščistiti iza sebe teško nasleđe ratova koje zvanično nije vodila.

U Srbiji i dalje dominantna nacionalistička matrica koju je uspostavio Slobodan Milošević

U knjizi Srpska strana rata, autora Nebojše Popova, koja okuplja brojne značajne autore iz Srbije koji su sagledavali srpski odnos prema ratovima, istoričarka Dubravka Stojanović bavila se baš kapacitetima za demokratske promene Demokratske opozicije Srbije (DOS) koja je srušila Miloševića, pitajući se: „Kako je i da li je Srbija izašla iz ideološkog modela koji je doveo do najniže tačke u njenoj istoriji“?

Odgovor daje u konstataciji da „otvaranje traumatičnog kruga nacionalizma nije još uvek suštinski započeto“ jer je kao dominantna opstala ipak nacionalistička matrica, a to je značilo da, iako je “krivac” za dolazak na „najnižu tačku istorije“ ukonjen, nisu uklonjeni oni koji su stvarali atmosferu za to, a to znači predstavnici intelektualne i kulturne elite. Nacija se i dalje, primećuje ona, poima kao organska zajednica, što je i krenulo baš prvo kroz kuloare spomenute „elite“, zatim preko mitinga, ratova, pa na izborima i jedino je važno da opstane nacija kao „prirodna zajednica“.

„A kada se nacija proglasi za najvažniju i najvišu instancu, sve institucije, pa i državne, izgledaju nevažne, čak i suvišne (’kontrabanda’ sa Zapada). Tada izgleda nevažno postoji li kakav poredak ili vlada bezdržavlje“.

Da malo prevedemo rečeno. Narod, koji smo spominjali, prvo je ušao u čuveni Memorandum SANU, zatim se „desio“ u Novom Sadu 1988. godine, tokom jogurt ili antibirokratske revolucije, kad su uklanjani nepodobni kadrovi i kad se Srbija spremala za novu vrstu „nacionalsocijalizma“, što je Miloševićeva novonastala SPS predstavljala.

Vukavši korene Partije, a opet zauzimajući i jaku nacionalističu stranu, Milošević nije ostavio puno prostora ostalima. Samo je “desni” spektar ostao prazan, što primećuje i Dragan Stojković, publicista, novinar, izdavač.

“Najveći zločin režima Slobodana Miloševića je što je, osim nacionalističkog projekta Velike Srbije (pod maskom Jugoslavije), do kraja ogadio pojmove socijalizma i ideja levice. Istorijska je greška što se opozicija protiv Miloševića sva svrstala na desnici, i povela za Vukom Draškovićem. Miloševiću je prepušten sav prostor na levici pa je time omogućeno da formiranje satelitskih partija, transmisija SPS-a – Jul, Pokret socijalista, i razne Socijaldemokratije.”

A setimo se Vuka Draškovića iz 1990. godine kad je u Novom Pazaru rekao:

“Svaki onaj koji u ruku – ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji drugi barjak sem srpskog, ostaće bez barjaka i bez ruke.”

I bi tako, ali nije Drašković bio taj koji je ispunjavao ove reči, ali je tih ranih devedesetih predvodio pokret protiv Miloševića, pokret čiji simbol su bila visoko uzdignuta tri prsta, a isti taj simbol pratio je Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu…

SAKRILI RATNE DOKUMENTE

A onda je dopratio i 5. oktobar. Bila je to jedinstvena prilika i da se otprati u istoriju, tamo gde zaslužuje. Problem je bio samo činjenica da je preveliki broj bio onih koji su Miloševića rušili, ne zbog pogrešnih ratova koje je vodio, već zbog toga što ih je izgubio, zaključno sa onim sa NATO paktom, koji rat i bio nije. Ali ratovi bili nisu ni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, što se Srbije tiče. Odnosno jesu, ali građanski ratovi, a Srbija sa tim nije imala veze. Zvanično.

Određena dokumentacija je ipak postojala, a to su dokumenti, odnosno zapisnici sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane (VSO) SR Jugoslavije koji su odlukom Sudskog vijeća Haškog tribunala postali zaštićeni, a pregovore da ostanu zaštićeni i tako sakriju odgovornost Srbije uspešno je vodio Goran Svilanović, tadašnji ministar spoljnih poslova ondašnje Srbije i Crne Gore. Dakle, neko ko je predstavljao “građansku” opciju.

U odsudnom momentu opozicija se u Srbiji svrstala na desnici i povela za Vukom Draškovićem

I tu sve počinje i staje. Naspram odnosa prema ratu. A to je onda omogućilo i povratak SPS-a na vlast, kao i radikala, ovoga puta u novom ruhu. I ponovo, kao i devedesetih, zauzimaju široku političku paletu, barem deklarativno, pa prostor ostavljaju na desnoj strani te palete.

U razgovoru sa lokalni portal talas.rs Vesna Pešić, koja je bila članica iste stranke kao i Goran Svilanović, sa istorijskom distancom govori:

“Jedan od najvećih problema je to što ne postoji autentičan pluralizam ideja. A to znači da u samom narodu ne postoje pluralne političke ideje, postoje samo partije koje se umnožavaju kao amebe, ali bez ideja koje već postoje u narodu. Nekad smo imali socijalizam, nametnut revolucijom, danas imamo nacionalizam, eventualno pravoslavlje. A sve to u autoritarnom društvu koje je desetkovano siromaštvom“.

Dragan Stojković ističe da su građani Srbije decenijama odgajani u duhu nacionalizma i svetosavlja, pa tako danas po najvažnijim političkim pitanjima postoji gotovo apsolutna suglasnost. A ta pitanja su pre svega Kosovo, a zatim i Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, za koju će izgleda večno da važi ona Dobrice Ćosića, da je to “najvažnija pobeda Srbije u ratovima devedesetih”. Stoga, zaključuje:

“Ukoliko se sve prepusti A. Vučiću i njegovoj opoziciji, događaji mogu opasno da krenu po zlu. Jer, kada se gubi vlast, i kada se neko za nju otima, onda su neregularne situacije idealne. A te situacije su vanredne, pa i ratne.”

SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI

Vidimo po aktuelnom problemu sa Crnom Gorom, nakon usvajanja Zakona o verskim slobodama, kako se te neregularne, vanredne situacije stvaraju i kako se lako daju iskoristiti. Prave se paralele čak sa početkom devedesetih godina, ali jednu bitnu stvar moramo reći, mada smo je već spomenuli. Za ratove devedesetih se Srbija mogla izvući jer su oni počinjali u vreme zajedničke države, pa onda to u samom početku tehnički i nije bila agresija, a vojska je već bila pozicionirana. Danas to nije slučaj i svaki sukob bi značio i agresiju, stoga treba držati pod kontrolom i manipulisati onaj deo puka koji se smatra Srbima i opijati ih i dalje idejom o svim Srbima u jednoj državi.

A oni se, što vidimo po slučaju u Republici Srpskoj, pa i Crnoj Gori, lako daju opiti tom idejom.

Goran Svilanović: Odnos prema ratu u Srbiji se nije mijenjao od 90-ih naovamo

A tu su predstavnici opozicije čak i glasniji, baš kao i kad pričamo o Kosovu i Republici Srpskoj. To su, u stvari i teme na kojima pokušavaju da ruše Vučića.

U tekstu na sajtu avangarda.ba istoričar Milivoje Bešlin ističe:

“U Srbiji se bore za vlast različite frakcije identične autoritarno-nacionalističke matrice i sa približno sličnom spremnošću da služe ne javnom interesu Srbije i njenog društva, već imperijalnim interesima režima u Kremlju. Opstruiranjem pregovora sa Kosovom najveći deo opozicije koji se sve češće pokazuje i politički i društveno konzervativniji od autoritarno-nacionalističkog režima – ide na ruku samo ruskoj destabilizaciji Balkana. Uostalom, pogledaju li se stavovi opozicionih lidera prema Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, o Kosovu je bilo reči – jasno je da opozicija okupljena oko Saveza za (veliku) Srbiju nije i ne može biti alternativa. Možda ima i zakonomernosti – najdestruktivniji režim u regionu kreirao je ideološki još mračniju opoziciju. Srbiju očekuje samo gušći mrak.”

Stojković kao najveći hendikep za region navodi što Srbija nema političku opciju koja bi imala kapacitet da emancipuje pre svega srbijansko društvo, i time da podstreka drugima.

“Postojeća opozicija, oportunistička ili radikalna, svejedno, nije emancipatorska – ona ne ugrožava srž nakaradnih političkih, ideoloških, religijskih ideja. Ona bi bila samo nastavljač – manji ili više radikalan.”

ISTI NACIONALISTIČKI MULJ

Vesna Pešić: U samom narodu u Srbiji ne postoje pluralne političke ideje

Ne bi bilo fer za ovo sve okriviti samo Boška Obradovića, kog smo jedinog spomenuli. Tu je i pročetnički nastrojeni Vuk Jeremić, zatim ideološko isprazni Dragan Đilas, koji će ipak naći za shodno da bocne kritikom vlast po pitanju Kosova, što hoće reći, da se tu ne razlikuje ni jotu od spomenutog dvojca. A niz se može i nastaviti, ali čemu?

I jasno je valjda da izlaz na toj strani ne treba tražiti, da bi to značilo večnu zaglibljenost u nacionalističkom mulju, baš kao što to ne bi smeo da bude slučaj ni u Republici Srpskoj gde alternativu vladajućem SNSD-u čine SDS, nekad Radovana Karadžića, ali i Partija demokratskog progresa (PDP), čiji je jedan od najprepoznatljivijih članova mlađahni Draško Stanivuković.

Oni koji su pratili prošlogodišnje proteste grupe Pravda za Davida, pa čak možda i bili deo istih, verovatno se sećaju kako je Stanivuković, na neki način, privatizovao proteste i kako je sebe stavio u prvi plan i tako skrenuo temu sa puno važnije priče. I hajde to, no kad je došao red da se mlađahni Stanivuković odredi prema ključnim pitanjima, poput recimo Srebrenice, nastavio je plivati u istom nacionalističkom mulju u kom se već baškari i opozicija u Srbiji, ali i oni na vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj.

Ali Stanivuković i ostali su manji deo problema. Politička scena u Republici Srpskoj samo je ogledalo one iz Srbije, pa iako u Srbiji danas ima više stranaka sa “socijaldemokratskim” ili “socijalističkim” predznakom, jasno je da je ta pozicija danas praznija nego u vreme Miloševića koji je držao čvrsto svoju šapu na toj strani. Njegovim odlaskom stvorio se prostor, ali, evo 20 godina posle, tek se postepeno popunjava.

A popunjavaju ga lokalni pokreti koji u svojim imenima nemaju predznak socijalizma, možda ga se čak i plaše, jer je toliko omražen, ali u delovanju oni to jesu. I to, naravno, budi nadu a da bi ona zaista oživela, u nekom trenutku će se morati postaviti i prema ratovima devedesetih jer u tom odnosu leži klica mita o Srbiji kao državi koja je uvek vodila oslobodilačke i odbrambene ratove.

Srebrenica, Sarajevo, Vukovar, znaju kako to izgleda.