Novinar “izludio” premijerku Srbije, završilo je pitanjem o Srebrenici

„Mogu li ja da kažem ili ćete Vi da vodite intervju sami sa sobom?“ Srpska premijerka Ana Brnabić gostovala je u emisiji “Conflict Zone”. Odgovarala je na neprijatna pitanja o Kosovu, slobodi štampe i ratnim zločinima.

Tim Sebastijan (DW): Premijerko Brnabić, dobrodošli u Zonu konflikta.

Ana Brnabić: Hvala što ste me pozvali.

Jedan od uslova da se Srbija pridruži EU je potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma o mirnim odnosima sa Kosovom čiju nezavisnost ne priznajete. Pregovori se odvijaju s vremena na vrijeme, a onda ih ponekad nema. Zašto bi se EU bavila tim zađevicama i bilateralnim temama? Niste li vi preveliki problem za EU?

Mislim da je, onoliko koliko je naš interes da se priključimo EU, i interes EU da proširenjem pokrije Balkan. EU je, prvo i najvažnije, mirovni projekat i to uspješan, jer po prvi put u istoriji imamo dugoročni mir u Evropi.

Dobro, Vi to kažete, ali EU je jasno stavila do znanja da ne može i neće da uvozi bilateralne sporove. Žan-Klod Junker je to rekao prošle godine. Ta stvar je jasna, zar ne?

Jasna je.

Neće uvoziti vaš spor sa Kosovom.

To je apsolutno jasno…

Ako ne riješite taj spor nećete ući, zar ne?

To je za mene normalno. Mislim da je to prirodna stvar. I ja bih, da sam EU, tražila isto.

Ali vi se nećete dogovoriti uskoro, to ste i sami priznali. Dakle nema prave perspektive ulaska u EU u doglednoj budućnosti.

Tu se stoprocentno ne slažem sa Vama, jer najprije je za nas najbliži mogući termin za pristupanje EU 2025. godina, tako da mislim da do 2025. postoji mogućnost da zapravo potpišemo dugoročni dogovor o normalizaciji odnosa sa Prištinom.

Ali u ovom trenutku ne izgleda tako.

Ne kažem da će se to desiti. Kažem da je Srbija tome privržena. Ne zavisi to samo od Srbije, zavisi i od Prištine kao i od naših saveznika. Tako da mislim da idemo u pravcu EU. Za mene je važno da zaista implementiramo sve reforme tako da kao društvo politički i ekonomski budemo zreli za EU.

Tako Vi kažete, ali EU nimalo nije zadovoljna stanjem reformi i o tome bih da pričamo za koji trenutak. Prošle sedmice je EU…

Ni tu se ne bih složila sa Vama. Kao prvo…

Pričaćemo o tome detaljno.

…u strategiji proširenja EU su Srbija i Crna Gora jasno prepoznate kao predvodnici. Rekla bih da je to daleko od razočaranja reformama koje sprovodimo.

Ali, EU je polako sita vas. Na samitu u Sofiji u maju kao i kasnije u Londonu postalo je jasno da postoji mlak odnos prema svih šest balkanskih zemalja koje žele u EU. Ne pominje se tajming ulaska, a postoji jaka opozicija proširenju u vidu francuskog predsjednika Emanuela Makrona.

Dozvolite mi da kažem: mislim da nemate prava da tvrdite da je EU sita nas. To nije diplomatski. I mislim da to ne možete da tvrdite u ime Evropske unije.

Pogledajte šta je rekao Makron.

Da se EU zasitila nas ne bismo otvarali nova poglavlja u pregovorima, a mi konstantno otvaramo nova poglavlja što znači da je trend da idemo ka EU.

To se ne slaže sa onim što kaže predsjednik Makron koji je rekao da je razvoj u prethodnih petnaest godina oslabio Evropu. „Ne mislim da je usluga zemljama kandidatima, a ni nama samima ovaj mehanizam bez pravila u kojem se stalno ide ka većem proširenju”, rekao je Makron. Tako ne zvuče dobrodošlice.

Saglasna sam sa predsjednikom Makronom sto odsto. Ne mislim da je proširenje u prošlosti bilo posebno uspješno. Mislim da…

A nije izgledno da će biti uspješno ni u vašem slučaju.

…mislim da je posljedica takvog pristupa EU da su zemlje koje u nju stupaju zapravo slabije jer njihove ekonomije ne mogu da se takmiče, a isto je sa poljoprivredom. Pate od snažnog odliva mozgova čime cijela EU postaje slabija.

Zašto onda ne zamrznete ideju o pristupanju? Prestanite da uzimate iz fondova EU, riješite bilateralne probleme sa Kosovom i sve druge…

Kakve fondove? Kako to mislite da „zamrznemo”?

Koliko samo uzimate od EU? Dobijate stotine miliona.

Dobijamo… mnogo manje od toga. Imamo pretpristupne fondove i oni su daleko manji od fondova namenjenih članicama EU.

Ali odajete utisak da ste tu samo zbog novca, zar ne?

To je potpuno netačno.

Vaš predsjednik Vučić…

Mogu li ja da kažem ili ćete Vi da vodite intervju sami sa sobom? Samo kad bih mogla da kažem nešto… Prvo, uvijek smo govorili našim građanima da ne možemo i nećemo da gledamo na EU kao na ćup sa novcem. Da bolji kvalitet života, radna mjesta i bolje plate moraju doći od nas samih i snage naše ekonomije. Želimo da budemo dio EU jer je to mirovni projekat i jer dijelimo vrijednosti EU.

Ako je to tačno, zašto je predsjednik Vučić prije tri godine, dok je bio premijer, na skupu u Tirani rekao: „Dosta nam je seminara. Trebaju nam pare iz fondova EU. Onda ćete vidjeti osmijeh na našim licima.” To je bio jasan znak da je njemu stalo naprosto do para.

Rekla bih da ste potpuno istrgli izjavu iz konteksta, ako je uopšte tačna, a ja se ne sjećam te izjave.

Tačna je. Prenijelo ju je više novinskih agencija.

Ako je predsjednik Vučić još kao premijer išta ponavljao, onda je to da EU za nas nije ćup sa novcem. Moramo da se staramo o sopstvenoj ekonomiji, radnim mjestima i infrastrukturi. U EU Srbija ide sa drugim ciljem. Sad, drugo je pitanje da li ćemo do 2025. biti spremni da se pridružimo EU. Ako mene pitate, da EU sad kaže da sutra možemo da se pridružimo, ja bih rekla „ne” jer još nismo spremni. U suprotnom bismo imali proširenje u kojem i Srbija i Evropa prolaze loše. Više me zanimaju same reforme.

Premijerko, kada se radi o Kosovu, Vi stalno podižete ljestvicu. Kažete da bi konačni sporazum morao da bude sveobuhvatan, da bi morao između ostalog da uključi pitanje ljudskih prava, manjinskih prava, ekonomske saradnje, učenja oba jezika i kulturnog nasljeđa. To ste nedavno rekli u jednom intervjuu.

Apsolutno. Ali kako je to „podizanje ljestvice”? To je sveobuhvatni dogovor o normalizaciji. Kakvo „dizanje ljestvice”?

Trebaće vam za to dugo, najmanje dvadeset godina. Zašto bi EU toliko čekala?

Ko kaže da će EU toliko čekati? Ako traje dvadeset godina, onda se nećemo ni pridružiti EU. Niko ne traži da EU toliko čeka.

Vi tražite. Vi insistirate na članstvu, dakle hoćete da vas čekaju.

Naravno, jer želimo da postanemo članica EU. Ali više me zanimaju reforme. Kada budemo primijenili reforme, EU će doći kao prirodna posljedica tih reformi. Ako žele da sačekaju, u redu. Ako ne žele, opet u redu.

I to Vam je u redu?

To ništa neće promijeniti.

Nije Vam bitno da li će čekati?

To neće nimalo promijeniti srpsku politiku. Ono što radimo u pogledu reformi radimo u prvom redu zbog naših građana i privrede, za bolji kvalitet života građana Srbije.

Dobro, hajde da pričamo o tome i detaljno o reformama…

Samo da Vam kažem šta je za nas EU. Prvo, reforme na pristupnom putu ka EU znače da uspostavimo jaku i stabilnu ekonomiju, da primijenimo strukturne reforme koje će voditi jakoj i stabilnoj ekonomiji.

A šta je sa ljudskim pravima, slobodom štampe i slično? Šta je na primjer sa slobodom štampe?

Ako me pustite da završim, doći ću do toga. Drugi stub je efikasna i transparentna javna uprava. Treći stub je vladavina prava, jače, nezasivnije, ali i efikasnije i predvidljivije pravosuđe.

Hajde da pričamo o slobodi štampe. Jedan od najvećih problema Vaše vlade je odbijanje zaštiti slobode govora. U februaru je komesar za ljudska prava Savjeta Evrope rekao da se ozbiljno pogoršava atmosfera u kojoj novinari rade, uz političare koji ih nazivaju izdajnicima i stranim agentima i plaćenicima. Vi sve to odbacujete, ali Evropa ne pada na Vaše priče.

Najprije, ja vidim da postoji sloboda medija u Srbiji…

Nema hajke protiv novinara?

Vidim kritike predsjednika, mene, Vlade – svakog dana u medijima, kao što i treba da bude u demokratskom društvu.

Dozvolite da Vam dam primjer: Aleksandar Martinović je visoki zvaničnik vladajuće Srpske napredne stranke, a on je etiketirao predsjednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine kao neprijatelja Srbije jer je ovaj kritikovao vlast. Da li je to prihvatljivo, da je neko proglašen neprijateljem Srbije?

Ne kažem da je to prihvatljivo.

Kažete da se to ne dešava.

Najprije kažem da postoji sloboda medija u Srbiji.

A oni kažu da se čini da se pogoršava atmosfera u kojoj rade novinari zbog ovakvih hajki.

Apsolutno se ne slažem sa tim. U Srbiji…

Mislite da EU izmišlja?

Čujte, u Srbiji prije deset ili malo više godina, kada smo na vlasti imali demokratski orijentisanu političku partiju, članovi vladajuće koalicije su šutirali – fizički šutirali – novinare.

Dakle mislite da je poboljšanje to što se sada novinarima samo prijeti?

Mislim da imamo mnogo posla u Srbiji i da se time bavimo pa se situacija poboljšava. Ni u jednom pogledu nije lošije nego što je bilo.

Prošlog mjeseca je zvaničnik BIA Marko Parezanović rekao da su najveća prijetnja Srbiji strani agenti koji rade u medijima, nevladinom sektoru i opozicionim partijama. To je hajka, zar ne, da se tako priča o medijima bez ikakvih dokaza?

To je smiješno. Citirati jednog javnog službenika sa konferencije na kojoj je predsjednik Srbije govorio o prijetnjama i ja sam govorila o prijetnjama – dakle imate predsjednika i premijerku koji govore o prijetnjama poput migracije, terorizma, sajber-bezbjednosti i Kosovu i mnogim drugim stvarima, a niko to ne citira. Zvanična politika Srbije nikada nije rekla da su mediji problematični.

Dakle Vi kažete da je sve izvučeno iz konteksta.

Kažem da ste imali dvoje najviših zvaničnika koji su pričali šta su prijetnje. A svi to prenebregavaju i uzimaju riječi jednog jedinog javnog službenika i izokreću ih.

Premijerko, u posljednjem izvještaju u aprilu Evropska komisija je napisala da nema napretka u obezbjeđivanju slobode izražavanja i da je to razlog za brigu. Srpske vlasti bi, kako je saopšteno, trebalo da pruže aktivnu podršku nezavisnim tijelima, aktivistima za ljudska prava i nezavisnim novinarima i da hitno reaguju i osude prijetnje protiv njih. Zašto ne uradite ono što Evropska komisija traži?

Uradila sam baš to što je Komisija tražila.

Oni kažu da niste.

Zahvaljujem se na tom pitanju, ali hajde da vidimo sljedeći izvještaj. Zapravo sam kao premijerka sjela sa svim predstavnicima medija, pričala sa njima šta možemo da učinimo da dobijemo kredibilnu medijsku strategiju. Pitali su me da lično vodim taj proces – radna grupa je u mom kabinetu i timu, a ne pod ministrom kulture i informisanja. Upravo to radimo sada uz podršku Evropske komisije i Evropske delegacije u Srbiji, Fondacije „Konrad Adenauer”, OEBS i norveške ambasade u Srbiji. I takođe…

Ali to se ne vidi u Evropi?

Vidjećete u sljedećem izvještaju…

Hoćemo li tu vidjeti poboljšanja u pristupu informacijama od javnog značaja?

Da, naravno, jer smo u međuvremenu…

Stvarno? Jer ni tu stvari ne stoje dobro, zar ne?

Ako samo mogu…

Ne stojite tu dobro, zar ne?

Stojimo vrlo dobro.

Stvarno?

Reći ću Vam: predstavnici medija su tražili da imamo koordinaciono tijelo u mom kabinetu koje će, paralelno sa radom na medijskoj strategiji, raditi da riješi ad hoc probleme medija u Srbiji. I na to smo pristali. Radimo na tome. Sastaju se jednom mjesečno i već rješavaju probleme. Znate, moja Vlada je prva koja je zapravo implementirala politiku otvorenog pristupa podacima.

Razumijem, ali ranije tokom godine…

Usvojili smo… parlament je usvojio zakon koji čini transparentnost informacija u Srbiji obaveznom.

Razumijem, ali ranije ove godine je Savjet Evrope…

Meni ne izgleda da razumijete.

Razumijem šta pričate, ali EU se ne slaže niti to čini Savjet Evrope i njihov komesar za ljudska prava koji je ove godine napisao da stvari ne stoje najbolje u pristupu informacijama od javnog značaja. Vlada ne usvaja preporuke povjerenika za informacije od javnog značaja i parlament ne razmatra njegove izvještaje. Jeste li sigurni da ćete nastaviti tako pošto u vaše demantije u Evropi niko ne vjeruje?

Nisu to demantiji. Ima još mnogo posla i ja govorim… juče sam rekla na konferenciji Fondacije „Konrad Adenauer” da ako pogledamo tri ključna stuba EU integracija – ekonomiju, javnu upravu i vladavinu prava – daleko najviše je učinjeno u ekonomiji. Rekla bih da je u pogledu strukturnih reformi urađeno 85 odsto posla što pokazuju brojke koje Srbije trenutno bilježi. Rast našeg BDP je 4,5 odsto ove godine. Nezaposlenost je prepolovljena. Svjetski smo lideri u privlačenju stranih direktnih investicija. U pogledu reforme javne uprave je vjerovatno urađeno 50 odsto posla i ima još mnogo. U pogledu vladavine prava, urađeno je 30 odsto. Dakle dug, dug put je pred nama.

Imate dug put i po pitanju ratnih zločina jer EU ni tu nije zadovoljna vašim djelovanjem.

Dobro, EU… EU svakako nije stopostotno zadovoljna…

Mnogo je manje od sto odsto, zar ne?

Mislim da je Srbija ubjedljivo najbolji primjer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima.

Stvarno? Između januara 2016. i maja 2017. Srbija zvanično nije imala tužioca za ratne zločine.

I to smo uradili.

Poslije sedamnaest mjeseci?

Urađeno je.

Dakle tako pokazujete da se spremni da se uhvatite u koštac sa problemom. Sedamnaest mjeseci?

Nikako ne možete da negirate sve što je Srbija uradila u pogledu ratnih zločina od 2000. godine. U posljednjih osamnaest godina je urađeno daleko najviše od svih ostalih zemalja u regionu.

Prema dogovorenom akcionom planu za poglavlje 23 je trebalo postaviti još pet zamjenika tužilaca do kraja prošle godine. Zašto to niste uradili?

Pa, da budem iskrena… Ne znamo odgovor na to pitanje, ali sada su angažovani i moram da kažem… da imamo neke prioritete, Srbija je prije četiri godine doslovno bila tri mjeseca pred bankrotom čime želim da kažem da smo morali da usmjerimo sve svoje snage i napore u veoma teške, veoma nepopularne ekonomske reforme. Ne može se sve raditi u isto vrijeme.

Do sada nema optužnica za ratne zločine protiv visokih zvaničnika vojske ili policije. Trenutno je u procesu petnaest slučajeva, ali većina uključuje niže rangirane… O čemu je riječ? Krupnije ribe se izvlače, a sitnije idu pred sud. Je li tako?

Ne slažem se sa Vama. I opet, mislim da je Srbija uradila daleko najviše. Još uvijek, znate, još uvijek ima posla, ali mislim da Srbija… apsolutno sam ponosna kako je Srbija obradila probleme iz prošlosti.

Jeste li ponosni i na trend u Srbiji, na koji ukazuje EU, da se nekadašnji ratni zločinci posmatraju kao heroji ili uzori? Da li ih i Vi podržavate?

Ne, ne podržavam. Znate, u drugim zemljama regiona vidimo da ratni zločinci ili optuženi za ratne zločine imaju uloge savjetnika predsjednika ili u vladama. Neki su čak i premijeri. Ali u Srbiji nema takvih stvari.

Imate recimo Vladimira Lazarevića koji je osuđen za zločine nad etničkim Albancima…

Osuđen…

Na Kosovu.

Osuđen…

I angažovan kao predavač na srpskoj Vojnoj akademiji.

Nije tačno. On je bio osuđen i izdržao je kaznu. Pušten je i sada je u Srbiji. Održao je predavanje kao gostujući predavač o, ako ne griješim, tome kako je izgledala borba tokom bombardovanja Srbije od strane NATO. Dakle nije on angažovan da predaje na Vojnoj akademiji.

Nikola Šainović, takođe osuđen, vratio se u vrh Socijalističke partije Srbije. Kako na to gledate?

To je Socijalistička partija Srbije i nema ništa sa Vladom. Nema ništa sa zvaničnim institucijama Republike Srbije.

Dakle u redu Vam je što su ovi ljudi rehabilitovani u javnom životu Srbije?

Ti ljudi su… Šta Vi hoćete da uradim sa njima? Ako su osuđeni, izdržali kazne i pušteni… Hoćete da ih zatočimo negde u Srbiji tako da im niko više ne vidi lice?

Hoćete li Vi da sjede u parlamentu kao Vojislav Šešelj? Čovjek koji kaže da je ponosan na sve ratne zločine koji su mu pripisani.

Hoću da Vas podsjetim, pošto pričamo o vladavini prava, da se Vojislav Šešelj dobrovoljno predao Tribunalu u Hagu. Suđenje je trajalo trinaest godina – je li to ono što zovete vladavinom prava? Onda je oslobođen i vratio se u Srbiju, a onda…

Presuda je preinačena.

Preinačena je. Ali trinaest godina suđenja…

I dobio je deset godina zatvora, ali je pušten jer je izdržao toliko.

Naravno. Dakle duguju mu najmanje tri godine života.

Nemanja Stjepanović iz…

Je li to vladavina prava?

Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo u Beogradu kaže da se Srbija ni pedalj nije makla od onoga gdje je bila ratnih devedesetih. Jer jedan za drugim ratni zločinci imaju ceremonijalne zvanične dočeke kada se vrate iz zatvora, vraćaju se u javne institucije.

Ali, ja Vam govorim da to nije tačno. On može da kaže šta god… Reći da Srbija nije uradila ništa je nevjerovatno.

Ne kažem da nije uradila ništa. Nego da nije uradila dovoljno, tako tvrdi EU.

Nije uradila dovoljno? U redu. Možda možemo više i uradićemo više da obezbijedimo vladavinu prava u Srbiji i da se suočimo sa prošlošću i okrenemo budućnosti. Srbija će odraditi svoj dio, ali bih upozorila sve da ne gledaju samo u Srbiju već da pogledaju šta rade druge zemlje regiona.

Da li to što ćete uraditi treba da obuhvati i priznanje da je masakr u Srebrenici bio genocid? Savjet Evrope je u maju posljednji put tražio da priznate Srebrenicu kao genocid. To niste uradili. Jeste li sada spremni?

Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid.

Sigurno znate da bez toga šanse za priključivanje EU postaju vrlo tanušne.

Ne. To je bio gnusni zločin. Ratni zločin. Nisam ponosna na to. To nije urađeno u ime srpskog naroda i Srbija ne može kolektivno biti okrivljena za ono što se tamo desilo.

Dva međunarodna suda su presudila da je to bio genocid.

U redu.

I Vi to nećete da prihvatite?

Ne mislim da je bio genocid.

Vi sada revidirate istoriju, znate li to?

Ne mislim da je bio genocid. Mislim da je… znate, mislim da je bio užasan, užasan zločin, ali genocid je u suštini kada… genocid je kada pobijete celu populaciju, žene, decu, a to ovde nije bio slučaj.

Predsjedavajući sudija Haškog tribunala je 2004. rekao da su, želeći da eliminišu dio bosanskih muslimana, snage bosanskih Srba počinile genocid. Cilj je bilo istrebljivanje 40.000 bosanskih muslimana iz Srebrenice. Zato je označeno kao genocid.

U redu.

Ako to ne možete da prihvatite… zašto…

Prihvatam da je bio užasan zločin. Srbija je isporučila osobu koja je optužena za taj ratni zločin. Isporučili smo tu osobu. Suđeno mu je, sada je u zatvoru.

Ali nećete da načinite korak koji traži Savjet Evrope?

Da je to bio genocid?

Da.

Govorim Vam da je bio užasan zločin…

To je Vaša crvena linija, zar ne?

Govorim Vam…

Vi to nikada nećete uraditi?

Dala sam Vam odgovor.

Premijerko Brnabić, mnogo Vam hvala što ste bili u Zoni konflikta.

Hvala Vama.