Da li je Srbija priznala Kosovo?

Pregovori između Srbije i Kosova konačno su se mrdnuli sa mrtve tačke. Tome je u najvećoj meri doprinela ruska agresija na Ukrajinu koja je temeljno prekomponovala svet i uvela nas u novu eru. Evropska unija i SAD se konsoliduju, pokazuju viši stepen jedinstva nego ranije i nastoje da suzbiju zone potencijalnog konflikta na evropskom tlu. U sklopu tog procesa otpočelo je zapušavanje “ruskih rupa” u Evropi, a rešavanje problema Kosova nametnulo se kao prioritet na ovom delu sveta, piše u svojoj analizi Tomislav Marković za Žurnal.

Zapadna zajednica je krenula u užurbane diplomatske aktivnosti pre nekoliko meseci, brojni izaslanici su svako malo posećivali Beograd i Prištinu, ophodeći se prema lokalnim liderima bez mnogo pardona. Kolokvijalno rečeno, počelo je zavrtanje ruku i postavljanje ultimatuma. Ili ćete rešiti te vaše zađevice onako kako smo vam mi zacrtali ili ostajete bez naše podrške, što će reći bez novca, evropskih integracija, perspektive i budućnosti. Aleksandru Vučiću sedenje na nekoliko stolica, od kojih se najviše zadržava na onoj ruskoj, više neće biti tolerisano, trenutak odluke kojem će se privoleti carstvu sve je bliži.

Formulisan je francusko-nemački predlog za Kosovo koji je dobio širu podršku, pa je prekršten u evropsko-američki. Zapadne države su jasno stavile do znanja našim liderima da više nema igranja i da je vreme vrdanja i šibicarenja završeno. Najeksplicitniji je bio specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar koji je izjavio da će Zajednica srpskih opština “biti formirana, sa ili bez Kurtija”, što je praktično pretnja demokratski izabranom premijeru da će biti smenjen. Prilično jasna je bila i izvestiteljka za Kosovo u Evropskom parlamentu Viola fon Kramon koja kaže da će “strana koja odbije francusko-nemački sporazum ili strana koja nije konstruktivna biti sve više međunarodno izolovana”.

Saglasnost obe strane

U ponedeljak, 27. februara, u Briselu je konačno održana nova runda pregovora između Srbije i Kosova. Evropski komesar za zajedničku spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj i specijalni izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak prvo su održali pojedinačne sastanke sa Aleksandrom Vučićem i Aljbinom Kurtijem, a potom je usledio zajednički sastanak sve četvorice. Nakon sastanaka Kurti je izjavio da su Kosovo i Srbija prihvatili evropski predlog sporazuma, da je on bio voljan i da ga odmah potpiše, ali da predsednik Srbije to nije prihvatio.

Borelj je rekao da su “obe strane izrazile spremnost da nastave sa implementacijom sporazuma”, kao i da su se saglasili da “nema potrebe za daljim razgovorima”, što se tiče sadržaja sporazuma. Po njegovim rečima, tako su otvorena vrata za potpisivanje sporazuma, a pošto više nema nesuglasica oko samog teksta, on će biti objavljen na sajtu službe EU. Najavljen je i sledeći sastanak koji će se održati 18. marta u Severnoj Makedoniji, sa ciljem da se finaliziraju razgovori o implementaciji.

Za razliku od navedenih izjava, priličnih političkom govoru, Vučić se oglasio na Instagramu u tradicionalnom navijačkom maniru: “Težak sastanak. Očekivano. Nema predaje“. U sličnom tonu se obratio i pre polaska u Brisel, takođe na Instagramu, poručujući da “neće biti kapitulacije niti povratka u devedesete”. Dok je izgovarao svoju kratku motivacionu besedu, pored njega se mogla videti jedna osoba koja sedi, ćuti i glumi integralni deo enterijera – premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić.

Obraćanje naciji

Po povratku u Srbiju, Vučić je u utorak uveče skoknuo do RTS-a, pa je tu nekoliko sati govorio o svemu i svačemu, često kontradiktorno i nepovezano, nije ga lako uhvatiti ni za glavu ni za rep. Iz te verbalne salate mogu se ipak izdvojiti neki sastojci. Na pitanje novinara kakav je manevarski prostor Srbije na osnovu dokumenta, Vučić je odgovorio – „nikakav“ i da mu je rečeno “da se o tome ne pregovara”.

Usledilo je logično pitanje: “Ako ne može da se menja ništa, a mi zahtevamo da se nešto menja, šta može da se uradi?” Vučić je rekao da je rešenje u implementaciji i ponovio da je rekao “i Makronu, i Šolcu, i Lajčaku” da neke stvari neće potpisati. Konkretno: “Dok sam predsednik neću potpisati ni formalno ni neformalno priznanje Kosova, ni članstvo u UN”.

Problem sa predsednikom Srbije je što njemu ama baš ništa ne može da se veruje. Jedini način da se razabere šta se dešava jeste osloniti se na izjave kosovske i evropske strane, kao i na tekst samog dokumenta koji se zvanično zove “Predlog EU za Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije”.

Pošto je Borelj već rekao da su se obe strane usaglasile oko sporazuma, te da je zato tekst konačno obnarodovan, jer se više neće menjati, onda ove Vučićeve izjave možemo tumačiti kao još jedan pokušaj vrdanja, discipline koju je odavno usavršio. Ovog puta je to zamagljivanje namenjeno domaćoj publici, ne može preko noći najveći branitelj i nedavač Kosova da postane čovek koji priznaje nezavisnost bivše srpske pokrajine.

Laički pogled

Nama laicima sam tekst sporazuma deluje prilično jasno. U Članu 1 stoji: “Obe strane će međusobno priznati svoje dokumente i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate”. Ako priznajete sve pobrojane stavke, vi u principu priznajete i nezavisnost druge države. Onomad Vučić umalo da započne rat zbog registarskih tablica, a ovim se takve mogućnosti sprečavaju.

Član 2 glasi: “Obe strane će se rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje, zaštiti ljudskih prava i nediskriminaciji”. Drugim rečima, izgleda kao da se Srbija obavezuje da će poštovati suverenost i nezavisnost Kosova i sve što odatle proizlazi.

U Članu 4 se kaže: “Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”. To znači da se Srbija obavezuje da neće sprečavati članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, budući da je to međunarodna organizacija. Kako Vučić misli da zaobiđe ovaj član u predstojećoj implementaciji to je valjda jasno samo njemu, mada je i to pod velikim znakom pitanja. Biće da njegove izjave služe samo za unutrašnju upotrebu, te da će svakako pokušati da kupi još malo vremena, da izvrdava i vijuga, kao što to inače radi.

Iz ugla međunarodnog prava

Međutim, ono što nama laicima izgleda kao jasno priznanje kosovske nezavisnosti, nije tako i po međunarodnom pravu. Nesumnjivi autoritet na ovom polju, redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu Marko Milanović u januaru je objavio na Peščaniku komentar na tu temu, nakon što je u medije dospela jedna verzija sporazuma koja se gotovo ne razlikuje od ove predstavljene u Briselu. Milanović citira rečenicu iz uvodnog dela koja veli da se ne dovode u pitanje različita gledišta strana o osnovnim pitanjima, uključujući pitanja statusa, te zaključuje: “Ovom odredbom sačuvana je pozicija Srbije da Kosovo ne predstavlja nezavisnu državu”.

Prema njegovom tumačenju, potpisivanjem sporazuma Srbija “ne bi formalno, ni eksplicitno ni implicitno, priznala nezavisnost Kosova, kako pojam priznanja shvata međunarodno pravo, a to je jasan izraz volje jedne države da neki drugi entitet smatra državom”. Tako stoje stvari sa pravne tačke gledišta, a što se tiče političke, situacija je malo drugačija. “Sa političkog stanovišta potpisivanje ovog sporazuma, kao i prethodnih sporazuma koji nisi bili čisto tehničkog karaktera, sigurno jeste korak ka konsolidaciji državnosti Kosova”, piše Milanović.

U pravnim tumačenjima sporazuma Vučić može da pronađe malo prostora za manevrisanje. Ostavljena mu je dovoljno velika margina da može da potpiše sporazum, a da to ne znači priznanje kosovske nezavisnosti. Predsednik Srbije već je započeo pravdanje budućeg parafa, govoreći o potrebi normalizacije odnosa između Srba i Albanaca, a njegovi mediji na sav glas trube kako je Vučić porazio Kurtija, kako nismo kapitulirali, kako je u Briselu postignut “kolosalni srpski uspeh”.

Branitelji otetog Kosova

Nije Vučić postao saradljiv jer se iznenada setio interesa građana, niti zato što se, daleko bilo, pokajao zbog zločinačke politike koju je Srbija vodila protiv kosovskih Albanaca, u kojoj je i sam Vučić vrlo aktivno učestvovao na funkciji ministra informisanja. Predsednik je izveo prostu računicu: ako Srbija ostane izolovana, bez evropskih fondova i trgovine sa Evropskom unijom, doći će do ekonomske katastrofe, što otvara mogućnost za brzo okončanje njegove vladavine. Ovako, već stiže nagrada iz EU u vidu donacije od 610 miliona evra za izgradnju brze pruge Beograd-Niš. Pristajući na evropsko-američku inicijativu, Vučić zapravo spasava sebe. To što će eventualno učiniti nešto za opšte dobro nije njegova namera, to mu prosto nije u prirodi, već sporedni efekat održavanja na vlasti.

Skoro celokupna opozicija iskoristila je ovaj tanki nagoveštaj normalizacije da još jednom izvrši kolektivno samoubistvo. Valjda ne deluje sebi dovoljno mrtvo, uprkos tome što ne daju znake života, pa su rešili da se overe, za svaki slučaj. Pljušte optužbe da je Vučić izdajnik, traži se njegova ostavka, kukumavči se nad precima koji su se uzlaud borili za Srbiju jer Vučić prodade Kosovo, potežu se kosti heroja i plače nad svetom srpskom zemljom. Tu se više ne zna ko je zavetnik a ko demokrata, ko je dverjanin a ko ekolog, sve se izmešalo do neprepoznavanja. Po nezavisnim medijima defiluju neki vajni analitičari i opozicioni funkcioneri, sve braneći oteto Kosovo.

S druge strane barikade, naprednjaci urlaju kako Vučić zapravo jedini brani Kosovo. Nikom ne pada na pamet da podseti javnost na hladnjače pune leševa albanskih civila, na obližnje masovne grobnice u Batajnici, na proterivanje stotina hiljada Albanaca, na zločine, na aparthejd i rasizam. Niko da objasni kako smo uopšte stigli do ove tačke. Gotovo čitava politička scena ujedinila se oko Miloševićeve koljačke politike prema Kosovu i Albancima, i ne odstupa sa te kote ni za milimetar. Vučićevo pristajanje na sporazum biće korak na normalizaciji, a i ograničiće mu prostor za izazivanje tenzija i konflikata. Međutim, srpsko društvo će i dalje ostati da glavinja u nacionalističkoj magli, zarobljeno u lažima i iluzijama kojima ga kljukaju politička i intelektualna elita.