kolumna za "cdm"
Andrej Nikolaidis o promjeni vlasti u CG: Đe je, ba, zapelo – što bi rekli u Bosni
Da su naši smijenjeni nositelji funkcija manje slušali „Svetigoru“ a više čitali „Alan Ford“, bilo bi im jasno šta im se i zašto desilo. Jer tamo lijepo piše: „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“
Zašto se ti ljudi, koji su upravo ostali bez vlasti, bune?, počinje svoju kolumnu za crnogrski CDM Andrej Nikolaidis.
U čemu je problem?
Đe je, ba, zapelo – što bi rekli u Bosni.
Oni tvrde da je, time što su njima ispod stražnjice izmaknute fotelje, iznevjerena volja „naroda“.
Ništa nije istini dalje od te tvrdnje. Tim ljudima vlast nije dao „narod“, nego Dritan i URA. Što se „naroda“ tiče, oni su dobili 37 mandata. A to nije dovoljno da vladaš. Tim prije što je taj isti „narod“ Milu i njegovima dao 40 mandata. Što je, u poznatom dijelu svemira, pa i u objektima Crkve Srbije, više od 37.
Imali su sve: i pare i službe i lobiste i Amfilohija kao vrhovnog komandanta klerikalne kontrarevolucije, imali su i Srbiju i Ameriku, koja ih je, kao cheerleadersice ragbiste UCLA-e, bodrila bilbordima postavljenim širom Podgorice, imali su i Rusiju i Evropsku uniju i Englesku, imali su NVO sektor, imali su genijalnog matematičara Miodraga Perovića koji je otkrio ne Miškov bozon, nego „emancipatorski potencijal SPC litija“ i za to, neka je dovijeka sram Nobelov komitet, nije nagrađen na ceremoniji u Štokholmu; imali su desetine, biće i stotine hiljada ljudi na crnogorskim ulicama; imali su, napokon, prsli DPS koji bi ih, međutim, i takav pobijedio, samo da je smio. Imali su sve, i opet – trt. 37, brate. Četiri manjka.
Uz sebe su imali, kako su tvrdili, i Svetoga Vasilija i Boga. Matija Bećković je guslarski lucidno primijetio da takvih izbora još nije bilo, jer još niko na izbore nije izašao protiv Svetog Vasilija. Što se Boga tiče, njega je kao učesnika izbora naveo Zdravko Krivokapić. Stoga mislim: Milo jeste izgubio i mnogi mu sad na nos nabijaju greške koje su uočili, samo su zaboravili da mu ih na vrijeme jave, no meščini: kad izgubiš od Svetog Vasilija i Boga, to je kao da si 1992. u Barseloni izgubio od Magica i Jordana. Budimo ozbiljni: čovjek je na izbore izašao protiv Boga i izgubio za jedan mandat. I to nije dobar rezultat? Vi biste bolje?
Da ne govorimo o tome da su Bog i Sveti Vasilije, da bi pobijedili Mila, u igru morali uvesti muslimana, Albanca i ekologa Dritana Abazovića. Što je ozbiljan doprinos tezi da je Bog jedan a sloga svih religija jedini put za boljitak na ovom svijetu punom diktatora koji 30 godina drže loptu i odbijaju da se maknu sa terena.
Vasilije, Bog i litijaške partije su, dakle, kad sve sabereš, od Mila izgubile za tri mandata. Ali je onda uletio Dritan i sa četiri mandata, trojka plus dodatno bacanje, preokrenuo rezultat.
Sad im Dritan ne valja, sad im je Dritan izdajnik.
Oni racionalniji među njima shvataju da, možda, i nije. Nego je bila nužna promjena strategije. Kao što kaže stara Kineska poslovica: ima više načina da se odere mačka. Manjinska vlada na čelu sa Dritanom trebala bi Amfilohijevu kontrarevoluciju dovesti do kraja i završiti sve ono što Zdravkova nije – prije svega potpisati Temeljni ugovor i uvesti Crnu Goru u Otvoreni Balkan.
Oni među njima kojima lako ovladaju emocije, naročito tuga za privilegijom i foteljom, boje se da Dritan ima tajni dogovor sa Đukanovićem. Ne brinite, nema. Nego je Milo tek onako odlučio da mu podrži vladu – taj je dan bio dobre volje pa rekao „hajd, može“.
U svakom slučaju, nema mjesta za tugovanje. Da su naši smijenjeni nositelji funkcija manje slušali „Svetigoru“ a više čitali „Alan Ford“, bilo bi im jasno šta im se i zašto desilo. Jer tamo lijepo piše: „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“.
