Zapad će zvati Vučića, a ne Dodika: “Ovo je tvoj pulen, urazumi ga”

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome da li se region Zapadnog Balkana nalazi u najdubljoj krizi nakon završetka ratova devedesetih godina. Jedan od sagovornika bio je i Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakuleta u Beogradu.

Omer Karabeg: Gospodine Korać, kada sam vas pozvao da gostujete u Mostu i predložio vam temu, vi ste rekli da smo ponovo u devedesetim samo što nema rata. Da li je to stvarno tako?

Žarko Korać: Mislim da jeste. Ako pogledate Bosnu i Hercegovinu vidite da je tamo permanentna kriza koju je Dodik upravo produbio s velikom arogancijom, koja je inače karakteristična za njega. On opet postavlja pitanje može li Bosna i Hercegovina opstati kao cjelina. Otvorena je kriza u Crnoj Gori. Vjetrovi rata ponovo duvaju u regionu. U ovom trenutku to se dešava u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, ali to bi se s velikom lakoćom moglo proširiti i drugdje.

Omer Karabeg: Čini mi se da je Srbija na nogama skoro kao 1991. i 1992. godine. Pjevaju se nacionalističke pjesme, crtaju se trobojke ne samo po Srbiji nego i po Crnoj Gori, govori se da su ugrožene srpske svetinje, uzvikuje “Milo Šiptare”, a režimski mediji se više bavi Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom nego Srbijom.

Žarko Korać: Posljednjih osam godina u Srbiji je prestala bilo kakva rasprava o devedesetim. Ne da nisu izvučene nikave pouke iz katastofalnih civilizacijskih poraza koje je Srbija doživjela, već je normalizovano ratno stanje, zločini i zločinci. U ovom trenutku u Srbiji su na vlasti mnogi od onih koji su bili aktivni devedesetih. Oni su zaslužni građani ove zemlje. Aleksandar Vučić, koji je u ratno vrijeme bio Šešeljev pomoćnik, a jedno vrijeme i ministar informisanja zapamćen po anticivilizacijskom zakonu o medijima, danas ide u Berlin i Brisel i neprekidno priča o evropskim integracijama.

Ja za to nemam drugo objašnjenje nego da u Evropi vlada užasno licemjerje jer se svi prave da je to što on govori prava slika stanja. Vučić daje otvorenu podršku Dodiku koji ultimativno traži da se strane sudije izbace iz Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, iako je takav sastav tog suda definisan Dejtonskim sporazumom.

Dodik je ovih dana bio u Beogradu i viđen je, kako su mediji javili, u prijateljskoj šetnji s Vučićem. Vučić šalje poruke da je Dodik najbolji prijatelj Srbije, a istovremeneo dvojica opozicionih lidera iz Crne Gore, koji su nepravosnažno osuđeni na dugogodišnje robije zbog učešća u pokušaju puča u Crnoj Gori, avionom vlade Srbije dolaze u Beograd na konsultacije. Oni su rado viđeni gosti i režimski mediji im neprekidno posvećuju maksimalnu pažnju. Srbija vodi strahovitu medijsku propagandu protiv rukovodstva Crne Gore. To su patološke laži koje se koriste samo u ratu. To je čista ratna propagnda.

Šire se laži da Đukanović moli vojsku da interveniše protiv učesnika protesta, opet se pojavljuje famozna priča da dolaze albanski vojnici i oficiri valjda da pomognu da se uguše srpske demonstracije. To je zastrašujuća propaganda. Sipa se takav otrov po Milu Đukanoviću i crnogroskoj vlasti da je to teško čak i pratiti. Crna Gora je izložena apsolutnom pritisku Srbije na koji Evropa uopšte ne reaguje Srbija se u ovom trenutku najdirektnije miješa u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine i Crne Gore. To je ista politička matrica koja je bila dominantna devedesetih.

Omer Karabeg: Čini mi se da ima još jedna dosta velika sličnost sa devedesetim. Kao i devedesetih i danas je glavna parola da su Srbi u regionu ugroženi, da su žrtve i da Srbija mora da ih zaštiti.

Žarko Korać: Glavna teza svih agresivnih nacionalističkih ideja u Srbiji je da su odbrambene. U svemu tome veliku ulogu igra crkva. Danas se neprekidno izjednačuju Srbija i Srpska pravoslavna crkva. Ako je Srbija po ustavu sekularna država, zašto bi problem Srpske pravoslavne crkve automatski bio i problem Srbije. U javnom govoru imamo dominaciju Srpske pravoslavne crkve koja u Crnoj Gori pokušava – ne da sruši zakon o vjerskim zajednicama, kao što tvrdi mitropolit Amfilohije Radović – već da promijeni vlast. Srpska pravoslavna crkva je u ovom trenutku udarna pesnica rušenja nezavisne crnogorske države.

Postavlja se pitanje koliko je Rusija u sve to upletena? Kao što znamo, ona najdirektnije podržava Dodika. Dodik je više puta išao u Moskvu na razgovor s Putinom nego devet desetina evropskih premijera i predsjednika država. Da li je ovo što se sada dešava sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom direktno pod uticajem Rusije? Srbija stalno govori o nekom fantastičnom naoružanju koje je dobila i koje će dobiti od Rusije. Za šta se to sprema Srbija?

Omer Karabeg: Imam utisak da je Vučiću potrebna kompenzacija za Kosovo. Bliži se trenutak kada će on morati da prizna nezavisnost Kosova. A da bi narod to progutao – potrebno je da se nagovijesti mogućnost ujedinjenja Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, što je Dodik više puta najavljivao. I otuda možda toliki pritisak na Crnu Goru i Bosni i Hercegovinu i ponovno aktuelizovanje ideje o svesrpskom ujedinjenju.

Žarko Korać: Ja to malo drugačije vidim. Nije to kompenzacija za Kosovo. To je program čija je glavna ideja da Srbija ne smije da izađe poražena iz raspada Jugoslavije i da ima pravo da se bori za svoje sunarodnike, ali tako što će teritorijalno da se širi. To nije briga da srpska manjina u susjednim državama ostvaruje svoja prava u odnosu na većinski narod. To je u civilizovanoj Evropi prilično jasno i to nije konfliktna tema. Ovdje se smatra da u ime brige o srpskoj manjini Srbija ima pravo da ruši crnogorsku vlast.

Jedna poznata beogradska novinarka – preskočiću njeno ime – rekla je da misli da će se Crna Gora ponovo priključiti Srbiji onog trenutka kad padne Đukanović. Dakle, hajde da poništimo taj tragični trenutak kada je Crna Gora dobila nezavisnost. Zato je Đukanović u pravu kada kaže “Oni ruše našu nezavisnost”. To je sasvim tačno. Kad Dodik govori da hoće da se otcijepi, on uvijek kaže da hoće i da se pripoji Srbiji. Ako ne reaguje na prvi dio rečenice, Srbija bi morala reagovati na drugi dio i reći: “Mi poštujemo postojeće granice na Balkanu”. Međutim, politička elita, vodeći intelektualci i ljudi koji dominiraju javnim mnjenjem nikada nisu rekli – ne.

Uzgred budi rečeno Srbija istorijski nikad nije prešla Drinu. Patrijarh Irinej je prilikom posjete Banjaluci rekao da je u posjeti najzapadnijem srpskom gradu. Rekao je i da čestita najnoviju srpsku državu, iako je Republika Srpska entitet u državi Bosni i Hercegovini. Znači, ne krije se želja za teritorijalnom ekspanzijom. Tako su počeli ratovi devedestih godina.

Vučićev režim jeste autoritarni, ali to je autoritarni ekstremtni nacionalizam koji je danas u Srbiji potpuno očigledan. Kao neko ko je proživio devedesete i bio politički aktivan moram da kažem da vidim iste parole, iste ideje koje sam vidio i devedesetih. Često Vučića porede sa Erdoganom i mađarskim premijerom Orbanom. To su dobre analogije. Ali ima jedna ogromna razlika. Ni Erdogan, ni mađarski premijer nisu vodili ratove i učestvovali u njima. Vučić je kao mlad čovjek učestovao u ratu, on je s oružjem bio u Sarajevu, na Palama. On je okusio rat.

Profesor Korać: Sve je isto, samo još ne puca

Šta god mislio o Erdoganu i njegovom koraku unazad u islamizaciji Turske, o njegovim maštanjima da će Turska opet biti ogromna imperija, ili o mađarskom premijeru Orbanu, oni ipak nisu ratni lideri. A u Srbiji je na vlasti čovjek koji je učestovao u ratu. Vučić nije samo autoritarni nacionalistički lider, on je bio i ratni lider. I to je ono što plaši. Nemate slučaj u Evropi da su ljudi, koji su učestvovali u katastrofalnom ratu koji je odnio preko 100.000 života samo u Bosni i Hercegovini, ponovo na vlasti i ponovo se kockaju s istim parolama kao devedesetih. To je ogromna razlika u odnosu na ostale autoritarne nacionalističke lidere u Evropi.

Omer Karabeg: Mislite li i vi da bi otcjepljenje Republike Srpske značilo novi rat?

Žarko Korać: Sasvim sigurno bi to značilo novi rat. Ozbiljna najava otcjepljenja će apsolutno izazvati rat. Svako ko to negira nije ništa naučio iz onog što se dešavalo devedesetih godina. Dodik, naravno, igra političke igre. On je znao i da se povuče. On u suštini testira koliko daleko može da ide. Po mišljenju mnogih on to radi prije svega radi opstanka na vlasti. Ali ja bih ipak bio malo oprezniji. Dodik se obično vidi kao čovjek kome je lični interes iznad svega. Njegove firme rade u Srbiji, njegov sin radi po Beogradu i drugdje. Ali Dodik je ipak dio jednog političkog programa. I on ima podršku jednog dijela, ne baš malog, nacionalističke inteligencije u Srbiji. U tome je problem.

Volio bih da mi kažete jednu izjavu Vučića da Srbija nema nikakve želje da se ujedini sa Republikom Srpskom i da je zadovoljna svojim granicama. Navedite mi takvu izjavu nekog ministra ili predsjednika neke stranke uključujući i opoziciju. Dodik jeste oportunista, on neprekidno podstiče nacionalističke strasti da bi ostao na vlasti, ali on je i dio jednog ozbiljnog političkog programa.

Srbija smatra da ima legitimno pravo na Bosnu i Hercegovinu. To je stari politički program koga se Vučić nije odrekao, niti ima snage za to. On nije čovjek koji ima bilo kakve ozbiljnije političke vizije. On je samo shvatio jednu stvar – da Zapad od njega očekuje da razgovara o Kosovu. I on to radi. On je išao u Brisel, sjedio s Tačijem, rukovao se s njim. Boris Tadić je bježao od toga, nije se usudio da to uradi. Vučić u razgovoru sa zapadnim liderima stalno ponavlja – mi hoćemo u Evropsku uniju, a sve što radi u Srbiji potpuno je suprotno od toga.

Zapad previše ne interesuje kakvo je stanje u Srbiji, kakva su građanska prava i ljudske slobode. Ali na Zapadu ima ozbiljnih i pametnih ljudi koji znaju da ne može doći do cijepanja Bosne i Hercegovine bez ozbiljnog rata. I zato je Dodikova igra opasna za njega, a bogami i za Srbiju. Jer ako dođe do referenduma, najveći pritisak će biti na Vučića da obuzda Dodika. Zbog toga bi priča o referendumu mogla da se završi tako da najveći gubitnik bude Vučić. Jer, Zapad neće mnogo pritiskati Dodika, već će reći Vučiću: “Ovo je tvoj pulen, urazumi ga”.

Omer Karabeg: U zaključku, možemo li reći da je ovo najdublja kriza na Zapadnom Balkanu nakon devedesetih, ali da neće biti rata?

Žarko Korać: Ni ja ne vjerujem da će biti rata. Mnoge stvari su se promijenile. Srbija više sebi ne može da dozvoli da izgubi još jedan rat. Ne treba zaboraviti da su skoro sve zemlje, koje okružuju Srbiju, u NATO paktu – Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska, Crna Gora, Albanija – s tim što je mogućno da će do juna u NATO biti primljena i Sjeverna Makedonija. To je vrlo bitan element koji suspenduje rat. Onaj ko bi htio da krene u rat morao bi ozbiljno da razmisli šta se može dogoditi kad ogromna vojna mašinerija NATO pakta mrdne samo malim prstom.

Krize su neprekidne i ponavljaju se gotovo na isti način. Ako Srbija stalno paternalizuje Srbe u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, onda će ona biti odgovorna za krize koje zbog toga nastaju. U ovom trenutku Srbija zaista nije u stanju da izađe iz kriza koje sama prouzrokuje. A to će trajati sve dotle dok se ne pojavi politička grupacija, kao što je bila Đinđićeva kojoj sam i ja pripadao, koja će reĆi da Srbija mora da se istinski modernizuje, da prestane da se bavi pitanjem svojih granica i da počne da se bavi kvalitetom života svojih građana.