Trči zeka iz daleka

Studije pokazuju da pridajemo veću važnost nečem što imamo u rukama nego kada to samo iz daleka gledamo. Od banalnosti da više ceniš kola koja imaš nego ona koja gledaš iz daleka. Ne želimo da ih izgubimo ili da ih neko drugi odnese. Koštalo je što para, što truda, piše Svetlana Cenić za Inforadar.ba.

Osim kada je u pitanju država, odnosno Bosna i Hercegovina. Imaš mogućnost da nešto uradiš, imaš mogućnost da sarađuješ, živiš bolje, sve ti je tu, ali…

Ljudi, naravno, i privatni interesi, zarad kojih će se i ono što se ima žrtvovati bez razmišljanja. Otud se i primamo na ove non-papere, koji pljušte i svi ih se odriču. A kad se primitivac i nedoučen dočepa nekog izraza, nema šanse preživeti. Od implementacije posle rata, gde je u svakoj rečenici bila zastupljena, do non-papera 26 godina kasnije. Očekujem uskoro da se i recept za kolače proglasi non-paperom, pa sve do ljubavnog pisma. Ako ih više uopšte ima.

I odjednom svi stručnjaci, a da do prekjuče nisu ni znali šta znači taj pojam. Misterija je kako se kod nas rode preko noći stručnjaci za 5G (pominje li ga sad iko?), čipovanje (i to je jenjalo), globalnu politiku, ili neke harpove i chemtraile.

Naravno, svi sve znaju i o domaćoj politici. Ekspert do eksperta i na kraju država koje nema, ekonomija koja izdiše i čovek koji postoji samo na papiru – na izborima i popisu.

A papir trpi sve, pa i kojekave predloge o prekrajanju regije koji, gle čuda, uvek idu na štetu Bosne i Hercegovine. Jer, tu se ionako spoljnja politika vodi izvana, štite se interesi drugih zemalja i trči se po političku podršku mentorima što u komšiluku, što malo dalje. I mali zeka se proglašava važnim nad razjedinjenom, nefunkcionanom i korumpiranom državom. I glođe sve do čega dođe.

Uzmi, ago, koliko ti drago i boli te uvo koliko to stvara dodatnu nesigurnost kod ljudi u pandemiji, u egzistencijalnoj nesigurnosti i psihičkoj načetosti kojekakvim neodgovornim eksperimentima, lažima i maglama u kojima treba da se pokrije da vakcina nema i da je smrtnost velika. Naravno, i pomrli od korone biće glasači na narednim izborima, kako to kod nas obično biva, a zna se i za koga će glasati – za one koji se nisu potrudili da nabave te iste vakcine. Grubo, ali je tako.

Pročitah da će nam ti predlozi iz tih nečijih pisanija, kao, doneti trajni mir. Kako iz potpunog nemira izazvanog ovakvim neodmerenim škrabotinama doći do tog trajnog mira, još jedna je misterija za svakog ko ima iole mozga i malo srca.

Godinama je trajalo spajanje porodica nakon prethodnog rata, pa sad stvarno fali da se odvojimo, pa tražimo i onda spajamo. Još je odvratnije (namam drugi izraz) mlaćenje po glavi stanovnika pričom kako to bez rata ne može, s jedne strane, a sa druge kako to može u miru. Sve i da je ove papirčine pisao anonimus i nebitan tip negde na kuhinjskom stolu, kako se moglo uopšte dozvoliti da se u ovakvoj situaciji visoke smrtnosti od korone i sveopšteg straha pojave uopšte u javnosti i da preplave sve medije?!

Nego, gde su vakcine i koliko je poraslo zaduženje za to vreme – moje je osnovno pitanje. Ima li još išta što nisu pokušali ne bi li zatrli ono malo slobodne volje i mira?! Ima li još išta što nisu uradili zarad vlastitog održavanja na političkoj površini?!

Uzgred, da podsetim da se za emocionalnu inteligenciju pokazalo da ima veći udeo u uspehu nego IQ. Sastoji se od tri glavna elementa: empatije, emocionalnog menadžmenta (kontrolisanja sopstvenih emocija) i komunikarivne sposobnosti.

Živi bili, gde vam jesve to?! I u odnosima sa domaćom i sa inostranom javnošću. Same floskule i sila. Ništa drugo. Takođe, ljudi su jedina vrsta u celom životinjskom cartstvu koja crveni od stida. Šta bi se dalo zaključiti kad neko ni ne pocrveni od stida na pitanja gde su vakcine, zašto nema solidarnosti sa građanima, zašto helikopterom ili u skupim kolima dolazi da dočeka tuđu milostinju, odakle toliko lično bogastvo, itd?

Na kraju želim da podsetim koliko je humanosti i solidarosti pokazano tokom poplava 2014. Samorganizovano. Sve dok se nije umešala vlast sa “viših nivoa”. Ljudi su mnogo bolji od onoga što gledamo na društvenim mrežama. Tvrdim.

Zato ću ja ovaj svoj “non-paper” završiti citatom prvo Rebecce Solnit (A paradise built in hell, o posledicama uragana Katrina):

”Moj utisak je da panika potiče od elite, osoba na položajima moći koji sve ljude vide sazdane po svom sopstvemo liku”, a Rutger Bregman (Humankind) je na to dodao: “Diktatori i despoti, guverneri i generali – svi oni prečesto pribegavaju brutalnoj sili da bi sprečili scenarije koji postoje samo u njihovoj sopstvenoj glavi, pretpostavljajući da se prosečna osoba rukovodi ličnim interesom, upravo kao što se oni rukovode time…”

P.S. Jedan poseban non-paper Miloradu Dodiku za kampanju mirnog razlaza – da prvo odgovori koliko mu se popravilo imovno stanje od kada je na vlasti, a onda da projekat kampanje zabije sebi tamo gde svetlost nikad ne dopire, ali je velika gužva onih koji čekaju u redu da se nahrane njegovom utrobom. Poješće ga na prvoj krivini besparice.