Svetlana Cenić: Zamisli da je nabavke radio kakav ateista

Ipak uspeva razvodnjavanje pitanja potrošenih para u najteže vreme prinudne samoizolacije: sve više se ljudi navikavaju da je 10,5 miliona na klinički neupotrebljive respiratore samo greška ili propust, a ona mobilna bolnica gotovo da uveseljava ljude, piše Svetlana Cenić za Inforadar.

Zapravo, uveseljava šator, a opreme nema i ne znamo hoće li je i biti, što sada više, je li, nije važno, kad je kriza prošla. Uostalom, šta je tih petnaestak miliona para poreskih obveznika u odnosu na milijarde?!

Gotovo da su prestala i pitanja šta bi sa maskama, jednokratnim zaštitnim odelima, rukavicama, testovima i ko zna šta sve još, koje su isporučile frme veselih delatnosti tipa obrade drveta, pravljenja kolača ili arhitekture. Dobro pa su nabavke radili vernici, Bogu odani. Zamisli da nisu?! Zamisli da je nabavke radio kakav ateista, koji niti ide u crkvu, niti u džamiju, a pri tome mu vlastita nacija nije u svakoj drugoj rečenici?!

Tada bi bio javno okvalifikovan kao kriminalac, a ovako je zaštitnik interesa svog naroda i svoje vere, pa je u silnom zaštitarskom naporu napravio grešku iliti propust. Ne pitaj gde su pare da ne bio bio, pobogu, nevernik, protivnik naroda i uopšte jedan nekonstitutivni elemenat. To što pitaš za pare i “svog” naroda, neće te amnestirati, već samo dokazati da nisi odan ni svojima, pa kako ćeš mojima?!

Ne pitaj šta čoban može da uradi za stado, već koliko ovaca je dovoljno da postoji čoban, po onoj: “Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za vašu zemlju”, iz inauguralnog govora Kennedyija, a koja se odnosila na ulogu SAD-a u hladnom ratu. Naš hladni rat unutar države se vodi ispod raspodele čobanskih pozicija, negde na relaciji stado naspram stada.

Evo, ljudi srećni što rade šoping-centri i kafane, gde idu; pozorišta i biskopi, gde ne idu, a otvaraju se i granice, preko kojih teško da će sa ovim prihodima. Barem većina. Za manjinu nisu ni bile zatvorene.

U tom veselju kafana i šoping centara šta je bitno tih petnaest i više miliona i što turista nema, što nema gužve u prodavnicama, što računi pristižu, uz opomene za kredite? Kao da na to nismo navikli.

Što je bitno i što se začas dogovoriše ovi hladnoratovski partneri oko raspodele pozicija? Kao da je neka vest nestručnost i nekompetentnost?! Što je bitno što stradaju najviše oni koji najmanje plate imaju, koji su u nemogućnosti da štede uopšte? Što je bitno da na svaku sumnju o zaraženosti kući će ostajati žene da čuvaju decu i time će biti ponovo eliminisane sa tržišta rada?

Osim u trgovini. Čega se retko setimo. Teško da ih iko pita tada ko čuva decu. Kako je socijaldemokratski poručila maskota Saveza nezavisnih socijaldemokrata u državnom parlamentu, same su birale profesiju, ko im je kriv. A na šta, kao i obično, nisu regovale partijske i koalicione drugarice na svim nivoima. Valjda su bile zauzete onim kampanjama kako je važno na izborima glasati za ženu i dati joj vidljivost.

‘Ajde?!

Doduše, socijaldemokratska maskota je to poručila novinarki, takođe zabaravljajući da dok je ona sedela kući i čuvala zdravlje, novinarke su radile i na terenu. Napominjem to čisto zato što je maskota rekla i da će svoja visoka primanja uložiti u svoj marketing. Za politički marketing jako su bitne novinarke.

Da ih nema, za mnoge se političke likove nikada ne bi čulo, ma koliko ih partija gurala, ma koliko bilborda stajalo pored puta. Šta znam, valjda je to ta socijaldemokratska solidarnost, ako već nije ženska. Očito smo pogrešno tumačili ono nezavisna iz punog naziva partije. Ustvari je nezavisna od socijaldemokratije, ali nije od Boga. Partijskog.

Šta, onda, očekivati za otpuštene, osiromašene, obespravljene? Ništa, osim pojačnog razvlačenja pameti da je virus kriv za sve, da ne treba ni pitati o bespoštednoj i herojskoj borbi bezgrešnih partija i vlada, gotovo mučenika u zaobilaženju javnih nabavki za dobro naroda. U tome je njihova velika žrtva, nedokučiva običnim smrtnicima. Da ne kažem ovcama. Jer, tako ih politički pastiri tretiraju.

Gde je tu optimizam, pitaće mnogi.

U onoj italijanskoj poslovici da kad se igraš sa ovcama, sretneš i mesara. Mesar će doći jednako po debele ovce, jer su profitabilne, kao i po mršave i bolesne, jer predstavljaju teret. Naravno da prvo stradaju mršave i bolesne, ali posle njih dolaze na red one ugojene. Još nije zabeležen izuzetak od tog pravila. A šta je čoban bez ovaca?!