Rusija preko Srbije i vojno ulazi na Balkan: Sistemi S 400 i Pancir 1 razmješteni u trbuhu Evrope

Uprkos realnoj procjeni da su vojske država zapadnog Balkana zapuštene, posebno po pitanju naoružanja i drugih materijalnih resursa, te da u tom smislu imaju izraženu potrebu za modernizacijom, najnovije nabavke sredstava vazduhoplovstva, protivvazdušne odbrane i ostalog, a koje obavlja Vojska Srbije, zaslužuju dublju analizu u kontekstu geopolitičkih kretanja u regionu.

Proteklih deset godina se, bez sumnje, mogu nazvati decenijom značajnog zaostajanja regiona, ne samo za globalnim tokovima sigurnosti, ekonomije i finansija, nego i kada su u pitanju evropski integrativni procesi, u koje se sve države zapadnog Balkana kunu. Važne zapadne zemlje, sa regionalnim i globalnim uticajem na Balkanu, zabavile su se izazovima nefunkcionalnosti EU, a SAD su očito imale neke druge prioritete, prije svega na Bliskom istoku.

OFANZIVA RUSIJE NA REGION

Upozorenja koja su se mogla čuti od samog početka da je zapadni Balkan prepušten Rusiji, Kini, pa i Turskoj, nisu se shvatala ozbiljno, pa ni radikalnih promjena ritma evropskih i euroatlanskih integracija nije bilo. Odsudan je bio čvrst stav stranaka na vlasti u Crnoj Gori i odlučna borba opozicije u Makedoniji na putu ka NATO ovih država. Doda li se tome da su Albanija i Sjeverna Makedonija ispunile sve uslove za početak pregovora, nakon čega se EU prevashodno zbog francuskog stava pokazala nespremnom i sputila rampu, otvorena i intenzivna ofanziva Rusije na region nije nimalo slučajna.

Kada je, pak, u pitanju modernizacija vojski država zapadnog Balkana, treba se prisjetiti da su ratovi u posljednjoj deceniji prošlog vijeka uglavnom vođeni i završeni naoružnjem bivše JNA, uz neznatno legalno/ilegalno ojačavanje u toku i poslije ratova nekim drugim, ne baš modernim oružjem i tehnikom.

S jednog od sastanaka Edrogan-Putin: Sve veći uticaj rusko-turske koalicije na Balkanu

Opšti okvirni sporazum o miru u BiH Aneksom 1B naložio je brzo postizanje Sporazuma o subregionalnoj kontroli, kojim su utvrđeni limiti pet kategorija naoružanja, te mjere jačanja povjerenja između Hrvatske, SR Jugoslavije, BiH i entiteta unutar BiH. Postignutim sporazumom, pod okriljem OSCE-a, definisano je da Hrvatska, poput BiH, može da ima 410 tenkova, 340 oklopnih borbenih vozila, 1.500 oruđa artiljerije, 62 borbena aviona i 21 jurišni helikopter. Limiti SRJ su nešto veći: 1.025 tenkova, 850 transportera te 3.750 artiljerijskih oruđa, 205 borbenih aviona i 53 jurišna helikoptera.

Strane su se obavezale na redovnu godišnju razmjenu informacija o stanju limitiranih kategorija naoružanja, kao i razmještaju istih.

Informacije razmijenjene prethodnih godina pokazivale su da je, recimo, Srbija opremila vojsku sa tek nešto više od 45% tenkova, 70% oklopnih borbenih vozila i u istom procentu kad je u pitanju artiljerija, te s oko 65% borbenih aviona i helikoptera.

Sporazumom su takođe utvrđene procedure redovnih i vanrednih kontrola i inspekcija cjelokupne vojne infrastrukture (kasarni, aerodroma, skladišta, izdvojenih objekata), kao i tehnike i naoružanja.

NEZAVISNOST KOSOVA I VOJNA NEUTRALNOST

Međutim, uljuljkani zbog postojanja inspekcija i kontrola, kao i značajnog procenta nepopunjenosti vojski naših komšija i susjeda, predstavnici vlasti BiH, ali i nosioci važnih funkcija u odbrambenom sistemu naše zemlje, ležerno su pratili procese naoružavanja Hrvatske i Srbije.

Naime, balkanska utrka u naoružanju je počela prije desetak godina. U predvečerje proglašenja nezavisnosti Republike Kosovo, Narodna skupština Republike Srbije je (2007.) na poticaj iz Moskve usvojila Rezoluciju kojom, između ostalog, proglašava tzv. vojnu neutralnost, iako je samo godinu ranije ušla u NATO program Partnerstvo za mir zajedno sa BiH i Crnom Gorom. Bio je to znak da zvanični Beograd postaje jednako otvoren prema Rusiji, očekujući zauzvrat podršku u međunarodnim sporovima rješavanja kosovskog problema, ali i nedavnih ratova sa komšijama u Hrvatskoj i BiH.

Istina, nakon što je Putin Srbiji obećavao MIG-ove, još početkom ovog vijeka, oni su u Srbiju stigli tek prošle godine, i to rasklopljeni kao lego kocke. Bolje su izgledali kao poklon čije će glancanje i modernizacija itekako koštati Srbiju.

Međutim, kao dio realizacije Sporazuma o vojno-tehničkoj saradnji, ali i spremnosti Srbije da plati, poslije dolaska šest letjelica MIG 29, put Srbije su krenuli i stigli transporteri BRDM 2 i modernizovani tenkovi T 72B3 (po 30 komada), a naručeno je sedam helikoptera Mi 17 i Mi 35, te četiri airbasova helikoptera H 145M. Tome treba dodati i vrlo izglednu nabavku francuskih radarskih i elektronskih sistema za vazduhoplovstvo i optoelektronskih sistema za modernizaciju tenkova i borbenih vozila. Spominju se Mistral 3 i neki drugi raketni sistemi. Spominju se i četiri MIG-a 29 iz Bjelorusije.

Na internetu kruži i video uradak o Vojsci Srbije 2022., čiji sadržaj nije ničim zvanično osporavan, mada prikazuje bitno moderniju i agresivniju varijantu naoružavanja svih vidova i rodova njihove vojske. Za razliku od zvaničnog sajta vs.rs, koji prikazuje naoružanje uglavnom iz „domaće radinosti“, jugoslovenske i srpske, ovaj video sugeriše da bi 2022. godine Vojska Srbije imala, između ostalog, 14 modernizovanih borbenih aviona MIG 29, 16 samonavođenih raketnih sistema zemlja-zrak (Pancir S1), te znatno veći broj jurišnih i transportnih helikoptera.

Sve ovo prati gotovo permanentna kampanja da se ponovo pokrene obavezno služenje vojnog roka, ili barem obuka mladih u rukovanju naoružanjem i vojnom opremom.

Kolege analitičari u regionu su priču o naoružavanju shvatali kao dio folklora neophodnog za izborne kampanje, jer se na Balkanu još mogu zarađivati glasovi na širenju straha od rata. Može se reći da su u to vrijeme i bili u pravu, jer su se mnoge nabavke pokazale kao puste želje; kupovina parama kojih nema, jednostavno – mlaćenje prazne slame. U prilog ovakvoj tvrdnji ide i činjenica da su pravci modernizacije vojnih formacija u skladu sa važećim strategijama i doktrinarnim opredjeljenjima ovdašnjih zemalja, i nijedna od njih nije ofanzivnog tipa.

Međutim, sve se promijenilo naglavačke prije izvjesnog vremena kada su na tlu Srbije osvanuli sistemi S 400 i Pancir S1, kao dio učešća Vazdušno-kosmičkih snaga Ruske Federacije na taktičkoj vježbi sa bojevim gađanjem Sloboda 2019.

Izuzmemo li rat u Siriji, radi se o prvom međunarodnom izletu S 400, što jeste svojevrsna vanjskopolitička poruka Moskve NATO-u, EU i SAD-u, ali i zemljama zapadnog Balkana. Srbija, nema sumnje, dobrovoljno učestvuje u toj poruci, igrajući na oproban recept zveckanja oružjem u političkom nadmudrivanju sa Prištinom, Sarajevom, Tiranom, Podgoricom i Zagrebom. Aleksandar Vučić nije propustio priliku da kaže „da se ne bi ljutio ako Rusi ostave ove sisteme poslije vježbe“.

SANKCIJA (NE)ĆE BITI

Osobno se ne mogu oteti utisku da sve ovo ima veze i sa dugo čekanim usvajanjem nove agresivnije Bezbednosne strategije Srbije (i Odbrambene strategije, koja je prati) a kojom se Srbija opredjeljuje da brani Kosovo (i Metohiju) i Srbe, „ma gdje bili“. Ovo „ma gdje bili“ se posebno odnosi na manji bh. entitet.

Međutim, nekih ozbiljnih reakcija u regionu na nešto intenzivniji proces naoružavanja Srbije – nema. Nema ni izjava koje bi smirile strasti prisutne u medijskom prostoru. Istini za volju, tabloidi u Srbiji, uglavnom naklonjeni Vučiću, svaki dan izvuku po jednu NATO zemlju koja je „uznemirena“ prisustvom sistema S 400 i Pancira S1, prvo je to bila Hrvatska, a onda i Bugarska (koja je samostalno odlučila da dozvoli transport navedenih raketnih sistema iz Rusije u Srbiju, preko svoje teritorije).

Srbijanski vrhovni komandant i njegov ministar za rat iz sata u sat naoružavanje Srbije proglašavaju opštim dobrom za region, ali ozbiljan dijalog na tu temu u regionu uglavnom izostaje.

Prva ozbiljnija reakcija stigla je s onu stranu Atlantika. Američki specijalni predstavnik za Balkan Matthew Palmer je, nečekajući svoj dolazak u Beograd, već u Skopju rekao: „Naravno da smo zabrinuti, ne samo zbog raspoređivanja ruske vojne opreme, nego i zbog mogućnosti da Srbija nabavi velike ruske vojne sisteme“.

Susret Vučića i Palmera iza zatvorenih vrata je, nema sumnje, bio sadržajniji i otvoreniji od press konferencije koja je uslijedila nešto kasnije. Na konferenciji za štampu nije bilo riječi o izazovima naoružavanja Srbije. Da jasan dogovor nije postignut potvrđuje i naknadna posjeta Tomasa Zarzeckog, rukovodioca Radne grupe State Departmenta za sankcije prema ruskom sigurnosnom sektoru.

Naravno, Zarzecki nije najavio sankcije Srbiji za eventualnu kupovinu ruskog naoružanja, ali je bez sumnje njegov dolazak koliko informativan, toliko upozoravajući. S druge strane, prema pisanju medija u Srbiji, Zarzecki je posjetio do sada 60 zemalja i ni jednoj nije objavio sankcije na prvoj press konferenciji. Mnoge su nametnute bez press konferencija u danima nakon upozoravajuće posjete.

PROBOSANSKA POLITIKA BEZ REAKCIJE

Nažalost, ni ovakav angažman američke administracije nije probudio bh. zvaničnike da progovore o nastalom debalansu u naoružanju. BiH će i dalje ćutati na naoružavanje susjeda i komšija, jednako kao i na opstrukciju modernizacije Oružanih snaga BiH. A i teško da nešto može da progovori zbog blokade u više nivoa vlasti.

Naime, naoružavanje Srbije prati orkestrirana retorika kojom se Vojska proglašava „zaštitnikom svih Srba“, dok se Milorad Dodik pojavljuje kao hostesa svih smotri naoružanja i vojne opreme s onu stranu Drine. Uz to, on ponovi sve što Vulin kaže, pa i riječi – „mi Srbi imamo svoju vojsku i u nju se uzdamo, Vojsku Srbije“. Otuda nemam rezerve kada govorim da se aktuelna vlast u Srbiji ponaša sukladno Bezbednosnoj strategiji koju, istina, još nije usvojila.

Od 2015., kada je budžet za odbranu Srbije bio tri puta veći od budžeta BiH (450 spram 150 miliona eura), izdvajanja za odbranu Srbije su porasla na 720 miliona prošle, odnosno 877 miliona ove godine. Budžet BiH ostao je isti – 150 miliona eura.

EU i dalje šuti, pritisnuta poražavajućim Brexitom i očekivanjima jasnije slike nove Macronove Evrope.