Most RSE: Zašto je Dodik neuništiv?

U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je Milorad Dodik ponovo apsolutni gospodar Republike Srpske (RS). Sagovornici su bili dva politička analitičara iz Banjaluke – Srđan Puhalo i Srđan Šušnica.

Bilo je riječi o tome zašto je Dodik nakon nedavnih lokalnih izbora, na kojima je nadmoćno porazio opoziciju, jači nego ikad, zašto je narodu važnija Dodikova priča o ugroženosti Republike Srpske nego neimaština, niske plaće i penzije i nezaposlenost, kako su birači povjerovali u Dodikovu priču da su opozicioni političari izdajnici, šta je to u Dodikovom populizmu što privlači građane Republike Srpske, zašto Dodiku nisu naškodile silne korupcionaške afere u koje je bio umiješan, zašto sve vlade u Beogradu podržavaju Dodika, šta Dodik očekuje od Rusije, kao i o tome da li će Dodik raspisati referendum o osamostaljenju Republike Srpske.

Omer Karabeg: Već dugo vremena mnogi proriču odlazak Milorada Dodika s vlasti u Republici Srpskoj. Međutim, poslije nedavnih lokalnih izbora on je jači nego ikada. Kako to tumačite?

Srđan Puhalo: Gospodin Dodik se za ove izbore odlično pripremio. On je shvatio da će pobjeđivati dokle god bude mogao da nameće pravila igre. Nametanjem tema koje njemu odgovaraju on je, s jedne strane, razoružao opoziciju, a s druge strane, skrenuo pažnju sa onih problema za koje nema odgovore. Osim toga Dodik, čija je partija na vlasti u Republici Srpskoj, ima podršku svih entitetskih institucija, što on vješto koristi.

Srđan Šušnica: Milorad Dodik i njegova partija – Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) – vode istu politiku otkako su došli na vlast 2006. godine. Meni je ovaj njegov mali oporavak poslije manjeg pada popularnosti sasvim normalan. On u stvari jaše na nacionalističkom talasu. Taj talas je prvo bio verbalni nacionalizam, pa i verbalni etnofašizam – sjetimo se samo predizbornih parola SNSD-a, kao što je ona “Srpska kuća do kuće”, znači, sve je počišćeno genocidom, ostale su samo srpske kuće – i glasajte za to.

Ključna godina je 2014. kada se sa verbalnog etnofašizma prelazi na konkretne secesionističke poteze. To je ona godina kada se dešava okupacija Krima i dijela Ukrajine. Tada je Dodik shvatio da Rusija itekako može da bude relevantna zaleđina za njegove namjere. Od 2014. godine on intenzivno prebacuje u Rusiju opljačkani novac. Tako Rusija postaje ne samo garant njegove politike, već i njegovog ličnog bogatstva.

Na nedavnim lokalnim izborima uveo je nešto novo – realizovao je referendum i zahvaljući njemu pobijedio. Bilo je možda malo više rada nego obično, ali on je jako dobar organizator i taktičar na terenu. Pritom je veliki nasilnik koji od svojih saradnika zahtijeva apsolutnu lojalnost i poslušnost. U stvari, radi se o klasičnoj figuri diktatora, koji je možda posljednje dvije-tri godine bio više fokusiran na to kako iznijeti novac, pa je zbog afera, koje su ga pratile, doživio mali pad popularnosti. Sad se ponovo vraća. Rezultat koji je postigao na nedavnim lokalnim izborima sasvim je normalan, a biće još veći na parlamentarnim izborima 2018. godine.

Izdajnici

Omer Karabeg: Zašto je na nedavnim lokalnim izborima građanima Republike Srpske bila važnija Dodikova priča o ugroženosti Republike Srpske od niskih plata i penzija, nezaposlenosti, nemaštine i korupcije o čemu je govorila opozicija?

Srđan Puhalo: Opozicija je na lokalnim izborima 2012. godine obećavala borbu protiv kriminala i korupcije i na tom valu postigla nevjerovatan uspjeh. Prošle su četiri godine, a od svega što su obećali ostvareno je vrlo malo. Onda su ljudi rekli: “Probali smo s ovim, nije nam išlo, hajde se vratimo SNSD-u”. U protekle tri-četiri godine u Republici Srpskoj imamo polarizaciju na patriotske snage i izdajnike.

Dodikov SNSD proglasio je izdajničkom opoziciju koja učestvuje u organima vlasti na nivou Bosne i Heregovine, a sebe je predstavio kao patriotsku snagu. Referendum, koji je zakazan uoči izbora, predstavljen je kao odbrana Republike Srpske. Opozicija se u tome nije snašla. Nije imala jasan stav prema tom referendumu, čas je bila protiv, čas je bila za. Ja vjerujem da je teško voditi politiku u Republici Srpskoj, a ne biti veliki Srbin. U dejtonskoj Bosni i Hercegovini stvari su tako postavljene da najekstremniji ljudi i političke partije dobijaju najviše glasova.

Omer Karabeg: Gospodin Puhalo je pomenuo izdajnike. Milorad Dodik partije i političare iz Republike Srpske, koji sudeluju u organima vlasti na nivou Bosne i Hercegovine i zalažu se da država funkcioniše, naziva izdajnicima. Birači su očigledno u to poverovali čim su dali toliko glasova njemu i njegovoj partiji. Bojim se da se ubuduće nijedan političar iz Republike Srpske neće usuditi da kaže bilo šta pozitivno o Bosni i Hercegovini, jer će onda izgubiti izbore.

Srđan Šušnica: To je sasvim normalno u jednom društvu i u jednoj državi u kojoj rat u stvari nikada nije prestao, samo je promijenio svoje oblike. Dodik i njegov režim su uspjeli prodati ljudima nacionalizam i grubi populizam. Taj populizam nije isto što i Berluskonijev, on je sasvim drukčiji u postgenocidnom društvu kakva je Republika Srpska i kakva je postdejtonska Bosna i Hercegovina.

Taj populizam ima sve elemente vrlo atraktivnog etnofašizma na koji se ljudi lijepe. Priče o izdajnicima i patriotima, o ugroženosti Srba i njihovoj budućnosti – to su priče kojim se ljudi u Republici Srpskoj bombarduju od 1988, 1989. godine. Od tada najčitaniji i najgledaniji mediji – Večernje novosti, Politika, Glas Srpske, Radio televizija Srbije i, naravno, Radio televizija Republike Srpske nisu promijenili svoj narativ. To su mediji koji skoro već 30 godina ispiraju mozak ovdašnjim ljudima – tako da društvo u Republici Srpskoj uvijek dođe kao militantniji dio srbijanskog društva, a vlada Republike Srpske kao militantno krilo vlade u Beogradu.

Ono što vlada u Beogradu misli – to vlada u Republici Srpskoj govori i provodi. Priča o patriotima i izdajnicima je priča kojom se 1992. počelo označavati prosrpske i antisrpske elemente da bi se kasnije prešlo na ubijanje ljudi i genocid. Ta priča o izdajnicima je vrlo živa i vrlo prisutna u sjećanju ovdašnjih građana kao i svaki element etnofašizma koji mi ovdje živimo. Dodik ne treba biti veliki mudrac. On samo uzima ono što su Karadžić, Milošević i sva svita koja je bila prije njega već odradili. Oni su napravili jedan veliki rezervoar iz kojeg Dodik ili bilo koji drugi populista poslije njega mogu da crpe narative dokle god postoji Republika Srpska.

Mlitava opozicija

Omer Karabeg: Kako sada stvari stoje, Dodika može da pobedi samo veći nacionalista od njega, a takvog nema.

Srđan Puhalo: To je samo jedan aspekt. Nije riječ samo o nacionalističkoj retorici. Ne smijemo zaboraviti da je SNSD trenutno najbolja i najjača firma u Bosni i Hercegovini koja ima 185.000 članova čije telefone i adrese znaju stanački funkcioneri. To je ogromna stranačka mašinerija koja je odlično kontrolisana, vrlo dobro motivisana i koja na mig rukovodstva poslušno izvršava naređenja.

Ono što je takođe važno je da SNSD još uvijek ima šta da ponudi običnom čovjeku, da ga motiviše da glasa za tu partiju. Pošto su na vlasti oni imaju šta i da ponude. Zaposliće nekoga, obečaće neke benefite zbog kojih će ljudi raditi za SNSD. Dodik je ne samo u Republici Srpskoj nego i u Srbiji prepoznat kao veliki i autentični Srbin. Možda ga Beograd podržava zato što u Republici Srpskoj vidi neku vrstu kompenzacije za gubitak Kosova.

S druge strane, opozicija je prilično mlitava. Ona nije uspjela da nametne nijednu temu kojom bi mogla parirati Miloradu Dodiku. Ona je obećavala neka glamurozna hapšenja, ali do njih nije došlo. Govorila je o kriminalnim radnjama vlasti u RS, pa i Dodika, da bi on petnaest dana prije izbora dao intervju u kome je rekao da se ne boji istrage i da mirno spava.

Sve ovo pominjem zato što mislim da SNSD ne dobija izbore samo zato što viče: “Mi smo najveći Srbi, mi ćemo odbraniti Republiku Srpsku”. U igri je mnogo više faktora i te faktore Dodik mnogo bolje kontroliše nego opozicija. Na kraju krajeva, opozicija nema nijednog autentičnog vođu koji može na bilo koji način da parira Dodiku.

Srđan Šušnica: Ne bih složio sa ocjenom da je SNSD ima tako jaku stranačku mašinu. Ljudi su u toj partiji, prije svega, zbog toga što im Dodikov režim omogućuje da se zapošljavaju u javnom sektoru. Nema tu neke velike discipline. Mislim da bi se Savez nezavisnih socijademokrata raspao onog trenutka kada bi pao Dodik, jer u toj stanci ima mnogo ulizica, nesposobnih i polupismenih ljudi. Naravno, ima tu i ljudi koji nešto znaju i vrijede, ali među njima nema nikoga ko bi mogao da tu stanku vodi poslije Dodika.

Podrška Beograda

Omer Karabeg: Mislite li da bi Dodik bio toliko snažan da nema podršku Beograda. Njega je podržavala svaka vlada Srbije bez obzira koja je partija bila na vlasti.

Srđan Šušnica: Beograd mora podržavati Republiku Srpsku, to je njegovo genocidno čedo i jedina pobjeda politike koja je još uvek živa u Srbiji, a to je politika Memoranduma Srpske akademije nauka i umjetnosti (SANU). Oni, htjeli-ne htjeli, moraju da podržavaju svakoga ko je na vlasti u Banjaluci.

S druge strane, zašto bi zvanični Beograd uopšte kočio Dodika? Preko Dodika Beograd kontroliše brzinu kretanja Bosne i Hercegovine prema evroatlantskim integracijama, pogotovo prema NATO paktu. U potezima oficijelnoga Beograda može se prepoznati i uticaj proruskih elemenata u Skupštini Srbije i u vojno-obavještajnom sistemu koji veličaju Dodika kao jedinog istinskog srpskog lidera.

Beograd ništa neće učiniti da smiri Dodika. Niti može, niti hoće. A proruski elementi u Srbiji, kao i sama Rusija, guraće Dodika da što više destabilizuje Bosnu i Hercegovinu. I tu mu se niko ne može oduprijeti. Tu je on najjači.

Srđan Puhalo: Samo nešto da dodam. Milorad Dodik nikada nije toliko boravio u Beogradu kao posljednjih godinu dana. S kim god da se sastao, kojoj god manifestaciji da je prisustvovao – ovdje se to prikazivalo kao njegov uspjeh. Kad Srbija kaže da ne podržava referendum ovdje se to ovako predstavlja – oni ne podržavaju referendum, ali podržavaju vlast koja stoji iza tog referenduma. Dodik to majstorski radi.

Omer Karabeg: Dugo se mislilo da Dodika jedino mogu da obore korupcionaške afere. Sad se pokazalo da je on u stanju da preživi svaku aferu, da mu niko ništa ne može.

Srđan Puhalo: Prije dvije godine mnogo se pričalo o kriminalu. Opozicija je izlazila sa raznim optužbama, obećavala hapšenja i govorila sve ono što je nezadovoljni stanovnik Republike Srpske želio da čuje. Međutim, ništa spektakularno se nije desilo, iako opozicija, odnosno Savez za promjene, ima svoje ljude i na čelu Ministarstvo sigurnosti BiH i na čelu Agencije za istrage i zaštitu.

Srđan Puhalo

Desila se Bobar banka koja nema epilog. Desila su se još neka hapšenja, ali epiloga nema. Ništa nije dovedeno do kraja. I onda narod počinje da gleda na Dodika kao na superheroja kome ne mogu ništa ni opozicija u Republici Srpskoj, ni vlast na nivou BiH, ni međunarodna zajednica. To njemu diže rejting, jer se pokazuje kao nedodirljiv.

Srđan Šušnica: Kolega Puhalo je u pravu kada kaže da opozicija nije uspjela da organizuje snažnu, antikorupcijsku kampanju i da napadne Dodika sa svih strana. Nisu uspjeli da razotkriju sve pipke koji od Dodika vode ka Tužilaštvu BiH – bilo direktno, bilo preko SDA ili preko drugih igrača na političkom tržištu. Tu je opozicija zakazala. Dodik je populistički lider koji govori ono što ljudi misle da žele da čuju – o terorizmu, o ugroženosti srpske nacije, o ugroženosti Republike Srpske, o sukobu kultura i civilizacija i tako dalje. On to njima sjajno prodaje.

Nedodirljivost Dodika se ispoljava na dva nivoa – prvi je ideološki nivo, a drugi koruptivni, pa se stvara utisak da mu niko ništa ne može. Ima tu još nešto, a to je odsustvo američke politike u Bosni i Hercegovini i u Evropi uopšte. Primjetna je Obamina (Barak Obama) mlaka reakcija na ekspanziju Rusije od Baltika do Crvenog mora. Mislim da je Evropa potonula u desni, povremeno čak i u ultradesni ideološki narativ.

Ultradesničarska Evropa podržava Dodika – to vidimo u Austriji, to vidimo i u Slovačkoj. Jedan od onih koji su bili najprijemčiviji za Dodikovu secesionističku politiku bio je bivši visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Miroslav Lajčak. On je, u stvari, sa svojim vrlo desnim stavovima otvorio put Dodiku.

Referendum o otcepljenju 2018?

Omer Karabeg: Gospodin Dodik dosta često govori o otcepljenju. Međutim, da li bi Dodiku stvarno odgovaralo da se Republika Srpska otcepi. Meni se čini da je on svestan šta bi to značilo. Šta bi on sa državom od 1,2 miliona stanovnika, koju bi priznala samo Rusija i poneki njen saveznik – čak ni Srbija ne bi smela da je prizna – i koja bi bila pod sankcijama Zapada? Kada sve to dobro zna, a nemoguće je da ne zna, zašto stalno govori o otcepljenju?

Srđan Puhalo: A zašto ne bi govorio, ako od toga ima koristi. Imali smo ovaj referendum kada je pređena psihološka granica. On je pokazao da ga može organizovati, i evo, kako vidimo, nema nikakvih posljedica po njega, odnosno po Srbe i Republiku Srpsku. On sada može da podiže ljestvicu na viši nivo, može i dalje da govori da je Bosna i Hercegovina nefunkcionalna, mrtva, propala država i da nagovještava otcjepljenje Republike Srpske. Pritom, on vrlo jasno ističe da to nije nešto što će se desiti za pet, deset ili petnaest godina, i da on to ne želi da uradi ratom. Priča o ratu dolazi kao reakcija iz Sarajeva.

Dodik igra vrlo pametnu igru, on Srbima prodaje nadu, prodaje neki futur šesti i onda to kapitalizuje na izborima. Istovremeno, on pričom o otcjepljenju stalno frustrira političare iz Federacije i, kada oni reaguju, on dobija političke poene u Republici Srpskoj. Međutim, moramo imati u vidu da Dodik dugoročno ide u pravcu osamostaljenja Republike Srpske što otvara mogućnost bilo njemu, bilo nekome drugom iz Republike Srpske, da u određenom trenutku potegnu to pitanje. Pričom o nezavisnosti Republike Srpske on i krakoročno i dugoročno skuplja poene.

Omer Karabeg: Gospodine Šušnica, da li Dodik priča o otcepljenju isključivo da bi skupljao političke poene i da bi dobijao izbore?

Srđan Šušnica: Ne. Treba čitati šta njegovi najbliži saradnici pišu u dopisima Ustavnom sudu, diplomatskim predstavnicima u Bosni i Hercegovini i međunarodnim organizacijama.

Dodikovi saradnici vrlo mnogo ulažu u ubjeđivanje administracije Sjedinjenih Američkih Država i evropskih zemalja u opravdanost otcjepljenja Republike Srpske. Ubjeđuju ih da je Bosna i Hercegovina propali projekt – i to ima efekta. Oni su vrlo optimistični. Oni smatraju da dolazi novi svjetski poredak, koji će biti bipolaran i u kome će Rusija biti jednaka Americi, i prepoznaju svoje mjesto u tom poretku. Oni Republiku Srpsku u tom poretku vide kao skoro nezavisnu ili potpuno nezavisnu državu.

Srđan Šušnica

Referendum o statusu Republike Srpske sigurno će se desiti 2018. godine. Možda to neće bitu referendum o potpunoj nezavisnosti, već, recimo, o samostalnosti države Republike Srpske unutar unije Bosne i Hercegovine.

Nacionalistička elita Beograda i Banjaluke još od potpisivanja Dejtonskog sporazuma gleda na Bosnu i Hercegovinu kao na uniju ili savez dviju država u kome Republika Srpska ima svoj suverenitet i svoju državnost. Njima je to jasno i taj će se referendum sigurno desiti.

Dodik ne radi sam i ne radi samo sa ovdašnjim kapacitetima. Njemu pomažu mnogi – od Obrada Kesića i lobističke prosrpske nacionalističke struje u Americi i Evropi, pa do Rusa. On vuče poteze u pravcu potpunog osamostaljenja i raskida svih državnopravnih veza između Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. To će se sasvim izvjesno desiti, ako Dodik ne bude spriječen. To je ozbiljan projekat i na njemu se ozbiljno radi.

Apsolutni gospodar

Omer Karabeg: Gospodine Puhalo, mislite li da bi 2018. godine moglo da dođe do neke vrste referenduma o otcepljenju?

Srđan Puhalo: Nisam siguran. Nisam siguran zato što se u tom slučaju otcjepljenje, odnosno nezavisnost, ne bi mogli desiti mirnim putem. Inače, takve stvari ne zavise samo od vlasti u Republici Srpskoj, moraju se posložiti neke svjetske kockice da bi takve stvari mogle da se dogode. Dakle, nisam siguran da se to može desiti u naredne dvije godine, čini mi se da je to prerano, ali nedavnim referendumom pređena je psihološka granica, pa vlast u Republici Srpskoj i Milorad Dodik imaju legitimitet da forsiraju tu priču, a realizacija je još uvijek neizvjesna.

Omer Karabeg: I na kraju, da li je Dodik u ovom trenutku apsolutni gospodar Republike Srpske?

Srđan Šušnica: Nije on samo gospodar Republike Srpske, on je ovakav kakav jeste i sa onakvim nesposobnjakovićima u Sarajevu gospodar cijele Bosne i Hercegovine. U to apsolutno nema sumnje.

Srđan Puhalo: Meni je stalno na pameti Slobodan Milošević. Svojevremeno smo mislili da će on vječno da vlada, ali se nešto desilo – opozicija se ujedinila i krenula ozbiljno da radi – pa sve ono što je zastupao Milošević više nije pilo vodu. Tako i Milorad Dodik danas kontroliše sve poluge i mehanizme vlasti u Republici Srpskoj, ali njegov rejting će umnogome zavisiti od ekonomske situacije u entitetu. Lojalnost ljudi, koji danas glasaju za SNSD, kupuje se novcem, koji ne stvaramo mi u Republici Srpskoj, već dobijamo kredite, odnosno milostinju Međunarodnog monetarnog fonda i Svjetske banke.

Dokle dok bude takvog novca glasači Milorada Dodika davaće mu svoj glas na izborima. Onoga trenutka kada više ne bude tog novca, dobar dio njih okrenuće se na drugu stranu – tamo gdje ima novca. Mislim da je njima njihov komfor, na koji ih je Dodik navikao, mnogo važniji od Republike Srpske.