Dejan Ilić: Dodik i Nikolić su pripremili scenu za incident u Srebrenici

Na osnovu izjava posle jučerašnjeg incidenta na obeležavanju dvadesete godišnjice od genocida u Srebrenici, stiče se utisak da su pojedini političari na najvišim funkcijama sa jedne i druge strane državne granice samo to i čekali, e kako bi sada bez ustezanja zaista rekli šta misle o tom pokolju koji su u julu 1995. godine izvršile jedinice Vojske Republike Srpske, uz veliku pomoć svojih kolega s ove strane Drine, piše Dejan Ilić za Peščanik.

U tome, sasvim očekivano, prednjače predsednici Srbije, odnosno Republike Srpske. Za njih je jučerašnji napad na predsednika vlade Srbije još jedan u nizu dokaza zaoštrene međuetničke situacije u Bosni i Hercegovini (Tomislav Nikolić: „Pokušaj linčovanja predsednika Vlade Srbije je odraz loših, skoro neprijateljskih odnosa u BiH“; Milorad Dodik: „Napad na premijera Srbije govori o tome da je BiH duboko podeljeno društvo“).

Isključivo ratnohuškačke izjave

Takvo svoje tumačenje događaja njih dvojica mogu da izvedu pošto su ličnost predsednika vlade poistovetili sa državom Srbijom odnosno sa čitavim „srpskim“ narodom (Tomislav Nikolić: „Vučić je napadnut zato što je predstavljao Srbiju“; Milorad Dodik: „Napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića, napad je na srpski narod“). Kada predsednik države, povrh svega toga, napad na predsednika vlade Srbije uporedi sa incidentom iz 1992. godine koji se s ove strane Drine uzima kao povod za početak rata u Bosni i Hercegovini (Tomislav Nikolić: „Niko ne sme da ostane ravnodušan pred divljaštvom koje je ličilo na napad na srpske svatove 1992“), onda se čitav taj niz izjava može protumačiti samo na dva načina: s jedne strane, dvojica predsednika nastoje da implicitno opravdaju genocid u Srebrenici; s druge strane, obojica sugerišu da sukob nije gotov, a okončaće se onda kada se Republika Srpska konačno odvoji od Bosne i Hercegovine.

Da budemo načisto: izjave obojice predsednika mogu se videti isključivo kao ratnohuškačke. One se nadovezuju na sve ono što su njih dvojica govorila proteklih par nedelja u vezi sa britanskim predlogom Rezolucije o Sreberenici.

Nije nacrt te rezolucije podigao tenzije u Srbiji i u Bosni i Hercegovini; napetost su kreirali upravo predsednici Srbije i Republike Srpske svojim neodmerenim komentarima u kojima su relativizovali ili čak negirali genocid u Srebrenici (Milorad Dodik: „zločin u Sreberenici proglašen za genocid iz političkih razloga“; „treba osnovati međunarodnu komisiju čiji bi cilj bio da utvrdi šta se dogodilo u Srebrenici 1995. godine“; „manipulisalo se i brojem ubijenih u Srebrenici“). Što se završilo i grotesknom molbom ruskom predsedniku da u Savetu bezbednosti UN-a Rusija glasa protiv britanskog nacrta.

Svojim izjavama, predsednici Srbije i Republike Srpske pripremili su scenu za incident u Srebrenici. Sam incident kao da ih je oslobodio i poslednjeg obzira: za njih su u Srebrenici napadnuti Srbija i „srpski“ narod, a najveća žrtva bio je predsednik vlade Srbije.

Genocid koji su izvršile jedinice Vojske Republike Srpske pre dvadeset godina tako je nestao iz vidokruga ove dvojice „srpskih“ političara.

U poređenju sa njima, predsednik vlade Srbije dao je daleko odmereniju ocenu o napadu koji je doživeo u Srebrenici. On je na konferenciji za štampu s pravom rekao da će taj napad odvući pažnju od odavanje pošte žrtvama. Razborito je skrenuo pažnju na to da su ga napale „budale“ kakvih ima u svim narodima. I opravdano je opomenuo da čitav incident ne može biti povod za novo međuetničko nasilje između građana Srbije. Kada se iz tog obraćanja predsednika vlade odstrane svi uobičajeni elementi koje sadrže njegovi javni nastupi – samosažaljenje, prekomerna dramatizacija, neprimereni patos, neuravnotežen odnos prema novinarima – ostaje suština kojoj se tek ponešto može zameriti (recimo, odsustvo svesti da je ponašanje upravo srpskih zvaničnika podiglo tenzije pred njegov odlazak u Srebrenicu; te da je to ponašanje ponajmanje ličilo na ispruženu ruku pomirenja koju, eto, s druge strane tobože nema ko da prihvati).

Ministri “okrenuli leđa” Vučiću

Stoga iznenađuje što ministri u svojim obraćanjima javnosti nisu sledili primer svog šefa. Naprotiv, oni su redom ponavljali sadržaj izjava predsednika Srbije i predsednika Republike Srpske.

Tako je u svojoj razboritosti predsednik vlade juče ostao usamljen, čak i među članovima svoje vlade. Taj raskorak između ocena članova vlade i njihovog predsednika posebno je upadljiv kada se pogledaju dve izjave ministra inostranih poslova.

On je prvo rekao da je „napad na Vučiča“ u stvari napad na „celu Srbiju“, a onda je, kao da nije bio zadovoljan učinkom svoje prve izjave, pokušao ponovo: „Napad na Vučiča je pokušaj atentata“.

Istina je da su na predsednika vlade bačene cipele, flaše s vodom i kamenice, i kada se pogleda snimak događaja, to zaista podseća na pokušaj linča, ali reći da je to bio pokušaj atentata u svakom smislu je preterano, a uz to – sledeći liniju koju su ocrtali predsednici Nikolić i Dodik – sugeriše da u Bosni i Hercegovini na važnim mestima sede ljudi koji smišljeno rade na uništenju Srbije i „srpskog“ naroda.

I dok je juče Srebrenica bila u centru pažnje, nasred platoa ispred Narodne skupštine u Beogradu bili su okačeni panoi o stradanjima „Srba“ u 20. veku. Bio je to odgovor Beograda na obeležavanje genocida u Srebrenici. Iako su svi skupovi juče u Beogradu bili zabranjeni, ispostavilo se da je bilo dozvoljeno na javnim mestima, pa onda i na platou ispred parlamenta, kačiti političke poruke – istina, samo one koje su isticale „srpske“ žrtve.

Jake snage specijalnih policijskih jedinica stajale su juče oko tih nekoliko panoa. U simboličkom središtu Srbije, policija je tako čuvala status „Srba“ kao najvećih žrtava, sasvim u skladu sa porukama koje je proteklih nedelja slao predsednik Srbije.

Šta (ne smemo) da radimo…

U jednom trenutku, predsednik vlade Srbije se juče sasvim smisleno zapitao šta da radimo da se zločini poput genocida u Srebrenici više ne ponove (Aleksandar Vučić: „Šta da uradimo da nam se ne ponovi?“). Odgovor na to pitanje nije tako težak kao što se to izgleda čini predsedniku vlade.

Pitanje samo treba da izokrene: šta ne smemo da uradimo da se ti zločini ne ponove? Tada odgovor postaje očigledan: ne bismo smeli da uradimo ništa od onoga što ovih dana i nedelja bez ustezanja rade upravo političari u Srbiji i Republici Srpskoj. Još jednostavnije – treba da prekinemo da vidimo sebe kao najveće žrtve, pogotovo onda kada govorimo o genocidu za koji i država u kojoj živimo snosi dobar deo odgovornosti. To bi bio ispravan prvi korak. Naredni koraci opisani su u nacrtu rezolucije o Srebrenici koji je Srbija s indignacijom odbila.