Svemu dođe kraj: Od fudbalera do vatrogasca
Mnogi sanjaju o tome da postanu profesionalni fudbaleri. Ipak, kada uđu u tridesete, mnogi igrači moraju da okončaju karijeru. Veliki broj njih pravi grešku, jer o tome do tada uopše nisu razmišljali, piše Deutsche Welle.
Christianu Mikolajczaku je dugo trebalo da se pomiri s tim. U njegovoj 31. godini života nije pronašao klub koji bi bio spreman da mu ponudi novi ugovor. Kada razmišlja o tim danima, prisjeća se: “Jedini ugovor koji sam tada imao u džepu bio je ugovor o tarifi mog mobilnog telefona.”
Nije mu bilo lako da se prijavi na biro za zapošljavanje, ali je na kraju morao to da učini. Do tada je sve u njegovoj karijeri išlo kako treba. Još kao mali je s oduševljenjem trenirao. Bio je velika nada u klubu Schalke 04, a 2001. je s tim timom bio i viceprvak Njemačke. Slijedili su angažmani u Hannoveru 96, te u nizu klubova iz 2. lige. Uopšte nije razmišljao o tome šta će se desiti kada okači kopačke o klin.
“U tom pogledu sam odista bio jednostavno lijen. Kada potpisujete profesionalni ugovor za Schalke 04, onda i ne razmišljate o tim stvarima”, kaže Mikolajczak. Ipak, što je neko duže u fudbalu, to je bitnije da se malo osvrne oko sebe. Vrijeme brzo teče, brže nego što se to misli. Ne postaju svi igrači milioneri, naprotiv. Samo deset posto njih na kraju svoje karijere imaju dovoljno novca za “odlazak u penziju”.
Fudbal i vatrogasci – mnoge paralele
Christian Mikolajczak na početku nije ni znao čemu da se okrene u životu. Jedan prijetelj mu je dao ideju da postane vatrogasac. Jer, bivši fudbaler je sposoban za jedno – da u sekundi bude spreman da djeluje.
Mikolajczak je volio napetost i rast adrenalina u krvi uoči utakmice – a sada to ima kad preuzme smjenu vatrogasca. Samo što se sada ne radi o tome ko će dati više golova, nego se radi o spašavanju ljudskih života. A to ne može svako. Nekadašnji fudbalski profesionalac izabran je među 500 kandidata. Iza njega su i četiri godine obuke. Prvo je završio sanitetsku obuku, a potom je stekao i kvalifikaciju kao stručnjak za gašenje požara.
“Najteže mi je bilo učiti, početi sve ispočetka”, kaže on. Sada ima 35 godina i konačno je dobio ono što je želio: stalno radno mjesto kao vatrogasac u Oberhausenu. Ima još nešto što je donio iz profesionalnog fudbala – i kod vatrogasaca je bitan timski rad. “Kada zajedno idemo u akciju gašenja, onda moramo da gledamo da svi zajedno iz nje čitavi i izađemo. U fudbalu nekad izgubiš utakmicu, promašiš gol, ali ovdje se radi o ljudskim životima.”
Dođe vrijeme za kraj…
…čak i za najpoznatije igrače Bundeslige. Tako je bilo i kod Carstena Ramelowa. Kao fudbaler je postigao skoro sve što se moglo postići. Sa timom Bayera iz Leverkuzena bio je viceprvak Njemačke, igrao finale Lige šampiona, bio reprezentativac Njemačke. Povreda koljena je 2008. prekinula igračku karijeru.
„Fudbaler mora biti svjestan da je njegovo vrijeme ograničeno. Ja sam dugo igrao na najvišem nivou. Iskreno, bilo mi je na kraju i drago što se to završilo. Posljednjih godinu i po dana karijere sam se mnogo mučio s povredom. Ni trener, ni navijači nisu bili svjesni toga”, kaže Ramelow. Ipak, odjednom se našao po strani. Nije bilo priznanja koje je dobijao kao igrač, nije bilo aplauza ni tapšanja navijača po leđima. Mnogim igračima to nedostaje. Niko ih više ne pita za autogram.
Carsten Ramelow je prvo htio da postane policajac, ali se ipak odlučio da ostane u fudbalu. Nije imao nikakvog zanimanja, kao ni 70 odsto njegovih kolega igrača. Srećom, imao je dovoljno novca. Nakon prestanka igračke karijere, postao je partner u jednoj firmi koja se bavila prodajom ulaznica. Ima i savjet za mlade igrače: “Ne uzimajte sve zdravo za gotovo, raspitajte se dobro o svemu, na svim stranama. Onda će biti lakše da se zasuču rukavi kada dođe vrijeme da se traži novi posao.”
Mladi fudbaleri kao biznismeni
Tim Jerat i Michael Lejan već danas ne ulažu sve adute samo na uspjeh u fudbalu. Iako su obojica tek potpisali novi dvogodišnji ugovor za klub FC Victoria Köln, oni vanredno studiraju ekonomiju. Svakodnevni treninzi i utakmice ne dozvoljavaju im redovan studij.
Upravo to je problem za brojne njihove kolege – jednostavno nemaju vremena da završe neku školu ili fakultet.
Njih dvojica žele da motiviraju kolege i da im omoguće da dobiju sportske stipendije u SAD. Na taj način bi ih podstakli da pravovremno razmišljaju o alternativama.
“Za karijeru je dobro kad čovjek ima alternative. To omogućava i jednu dozu opuštenosti koja je potrebna i na terenu, kako bi se i tamo postigao uspjeh”, uvjeren je Tim Jerat.