Psihijatar: Strah je funkcionalan i dobar, znajte da “ne ubija svaki metak”

Tokom četiri mjeseca, koliko u Srbiji traje epidemija koronavirusa, njeni stanovnici prošli su kroz vanredno stanje, policijski čas, zabranu kretanja. Od zvaničnika su stizala uvjerenja da je opasnost prošla, nedugo zatim opomene da se vratila još veća, a odgovornost za to često se svaljivala na same građane. Kako sve to utiče na njihovo psihičko zdravlje u razgovoru za Anadolu Agency (AA) govorio je psihijatar Dragan Vukadinović.

Nakon što je u Srbiji 6. marta zabilježen prvi slučaj infekcije, ovaj subspecijalista bolesti zavisnosti očekivao je da će mnogima biti potrebna psihološka pomoć, pa je 15. marta, sa kćerkom koja je master psihologije i sinom informatičarem, pokrenuo Facebook stranicu “Trezvenoumlje“. U trenutku kada je kod mnogih počeo da se javlja strah, ponuđena je besplatna stručna pomoć da se on lakše savlada.

“Spletom okolnosti, 5 – 6 sati posle formiranja ove stranice, objavljeno je vanredno stanje, iza toga su išle zabrane kretanja i izlaska, tako da je ova varijanta bila vrlo zanimljiva ljudima u tom trenutku“, kaže Vukadinović, koji na Odjeljenju za narkomaniju u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti Gornja Toponica radi više od 25 godina.

“Trezvenoumlju“ su se javljali ljudi iz svih krajeva Srbije, ali i iz zemalja gdje je situacija u tom momentu bila još ozbiljnija, poput Italije. Problem su kratko predstavljali porukom, posle čega je sledio razgovor audio pozivom, analiza problema i na kraju – ponuđeno rješenje.

“Očekivali smo reakciju kod ljudi zbog proglašenja vanrednog stanja, zbog same bolesti, nepoznate, koja se pojavila, tako da postoji potreba za asistencijom psihijatrijskom i psihološkom. Vidjeli smo da je ovo tehnički vrlo dostupan i adekvatan način da se ta pomoć ponudi i tako je sve krenulo“, kaže Vukadinović.

Javljanja su potvrdila pretpostavku da “cijela situacija ima uticaj i posljedicu na sve nas“, na hronične psihijatrijske pacijente, na one koji boluju od trajnih duševnih bolesti, a posebno na one koji imaju problem sa anksioznošću. Oni su u početku bili najčešći pacijenti “Trezvenoumlja“.

“Sama ta situacija je izazvala pogoršanje kod pacijenata koji su imali ranije slične probleme. Ono što je bilo pozitivno, to je da oni koji su ranije imali problem sa paničnim atacima, sa anksionznim poremećajem, već su imali iskustvo koja je dinamika tog problema i relativno brzo, u nekoliko kontakata, smo dobili povratnu informaciju da se to redukuje i stabilizuje“, navodi Vukadinović.

Međutim, dodaje, treba uzeti u obzir da se hronični stres, koji je počeo marta, značajno produžio, tako da smo „svi izloženi prolongiranom stresu koji izaziva iscrpljenje kod ogromne većine populacije“. Otežavajuća okolnost je to što nema naznaka koliko će trajati.

“Mislim da smo, zbog izloženosti i dužine trajanja ovog problema i dejstva tog stresa, svi već pomalo disfunkcionalni. Ja sumnjam da se sad neko ne osjeća premoreno, da nema poremećaj spavanja, uspavljivanja, da se ne oseća malaksalo, nezadovoljno, pseudodepresivno, jer mi smo, evo, već mjesecima u jednom gardu, u poziciji da očekujemo napad, očekujemo udarac i ova situacija traje“, kaže Vukadinović.

Iako je riječ o bolesti za koju se zna da može imati teške posljedice, treba imati na umu, dodaje, da “ne ubija svaki metak“ i da treba biti obazriv i odgovoran.

“Prošli smo kao grupa fazu kad smo bili pod patronatom onih koji su možda za nijansu imali malo bolji uvid, pa su krenuli vanredno stanje, policijski čas, zabrane izlaska, što je, nažalost, bilo funkcionalno i neophodno jer, u tom trenutku, nismo ni imali uvid sa kakvim problemom se srećemo, da bismo ušli u ovu fazu kada je to praktično prenijeto na nas kao na pojedince“, ističe Vukadinović.

Problem pojačava i to što smo, uz svoju odgovornost, uvijek pod rizikom da budemo zaraženi od strane neodgovornog pojedinca, pa je potreban “viši nivo svesti“ na društvenom nivou. Početkom marta, dodaje naš sagovornik, nismo znali sa koliko se ozbiljnim problemom susrećemo, a sada je, sa više iskustva i znanja, to drugačije. A strah je prisutan od samog počerka, od momenta kad smo počeli da dobijamo informacije iz Kine i Italije.

“Strah je vrlo funkcionalna, poželjna reakcija jer, zahvaljujući njemu, mi imamo kapacitete da mijenjamo ponašanje, da se prilagođavamo novonastaloj opasnoj situaciji. Međutim, sve je to dobro dok je funkcionalno i dok su promjene u funkciji da se zaštitimo od opasnosti. Kad taj strah prevlada i počne da diriguje našim ponašanjem i ono postane nefunkcionalno, čak na našu štetu, tada treba kontaktirati sa ljudima koji imaju problem i omogućiti im da se adekvatnije postave prema situaciji u kojoj realno živimo i u kojoj moramo da živimo“, pojašnjava Vukadinović.

Sa strahom se svi nose različito. Jedan od čestih mehanizama odbrane jeste negacije.

“Negaciju mogu da shvatim kod adolescenata i kod mlađih osoba koji, i po godinama i po svojim karakteristikama, nisu u stanju da uvide problem, da ga se, pod navodnicima, dovoljno uplaše. Bar mogu da razumijem njihovu neodgovornost, naravno, nikako da je opravdam i da je podržim. Postoje stariji ljudi koji takav mehanizam zadrže i u poznim godinama. Mi možemo sad, šetajući ulicama, da vidimo ozbiljne ljude bez maske, koji se neodgovorno ponašaju, nesvjesni činjenice, ne samo da su oni ugroženi takvim ponašanjem, nego da, ukoliko obole, ugrožavaju sebi bliske“, kaže Vukadinović.

Neki se “brane“ na potpuno drugačiji način.

“Postoje ljudi koji imaju potrebu da intelektualizuju cijelu ovu priču, da provode sate i dane pored interneta tražeći tačan odgovor koji, na žalost, ne postoji, da budu zasipani teorijama zavere, 5G mrežama, pitanjem da li je virus prirodan ili ne. Mislim da je najprirodnije da ne ulazimo u etiologiju virusa i način nastanka virusa jer je činjenica da virus, takav kakav jeste, postoji“, ističe Vukadinović.

Savjetuje da treba tražiti “ličnu i porodičnu organizaciju“ da bismo vrijeme, u kom moramo da živimo, proveli što “mudrije i funkcionalnije, a u cilju da zaštitimo i sebe i svoje najbliže“.

Bombastični naslovi o koronavirusu u tabloidima i stalna izloženost toj temi u medijima takođe mogu imati negativne posledice.

“U ovom trenutku mislim da ne postoji nijedna tema koja bi privukla pažnju gledaocima ili čitaocima, a da ne kreće sa ’korona’ velikim slovima, umrlo – toliko, oboljelo – toliko. Prirodno je da ovakve situacije izazivaju pažnju. S druge strane, prirodno je i da mediji traže informacije koje privlače pažnju i u toj indukciji, nažalost, tu smo gdje smo“, zaključuje Vukadinović.

Kao rješenje predlaže da svako ograniči vrijeme koje će tokom dana utrošiti na informisanje o epidemiji jer „unošenje previše takvih informacija nije nimalo funkcionalno“.

“Bilo bi idealno da imamo jedan stabilni izvor informacija, sa sigurnim i tačnim informacijama. To bi svima mnogo olakšalo. Nažalost, realnost je mnogo drugačija. Postoje ljudi kojima odgovara da se ova priča dovede u pitanje. Recimo, paradoksalno, od početka je bila dilema da li nositi ili ne nositi maske. Argument tipa ’maske ne štite’ je nekima bio dovoljan da karikiraju i nipodaštavaju nošenje maski. Ja, lično, sam uvek išao rezonom, ako ta maska štiti 5 i 10 posto, to je 5 ili 10 posto manje šanse da budem zaražen“, kaže Vukadinović.

Takvo plasiranje “duplih informacija“ smatra jako štetnim.

“Duple informacije suprotnog značenja su nešto najgore u ovom trenutku. Ima imuniteta, biće vakcine, spasiće nas vakcine – imunitet traje dva do tri mjeseca, postavlja se pitanje da li je moguće onda napraviti vakcinu ako imunitet štiti kratko. Puno je nejasnih stvari kod ove bolesti i epidemije, kada je njena dinamika u pitanju, a to su faktori koji su najznačajniji u ovom prolongiranom stresu“, smatra Vukadinović.

Ipak, dodaje, i iz ovako loših okolnosti moguće je izvući neka pozitivna iskustva, a sve ovo nas može navesti da preispitamo neke životno suštinske vrednosti.

“Mislim da nikad nismo provodili više vremena sa svojom porodicom, da nikad jasnije nismo videli da neke materijalne vrijednosti nisu ključne stvari u životu, da su masa stvari, koje smo po navici radili i smatrali da su apsolutno bitne i značajne, krajnje relativne“, kaže Vukadinović.

Četiri i po mjeseca nakon prvog slučaja infekcije koronavirusom u Srbiji, u dvadesetak opština i gradova proglašena je vanredna situacija, epidemiološke mjere su pooštrene u cijeloj zemlji, Sindikat ljekara objavljuje da je „zdravstvena situacija u državi alarmantna“ i moli građane da nose maske, budu na distanci i redovno peru ruke. Protesti protiv vlasti i njenog odgovora na epidemiju, koji su počeli 7. jula, gotovo da su ugašeni, a premijerka Ana Brnabić kaže da se od uvođenja ponovnog policijskog časa još nije odustalo. Zvanični podaci, u koje mnogi, posle objavljivanja saznanja istraživačkih novinara, više ne veruju, pokazuju – više od 20.000 registrovanih slučajeva zaraze, više od 450 umrlih, oko 4.800 ljudi u bolnicama. Stranica “Trezvenoumlje“ u ovakvoj situaciji ponovo bilježi veću aktivnost, a stručnjaci su tu da pomognu.

“Ovo što nam se dešava možda nije revolucija, ali može da bude evolutivno jedan pozitivan pomak, naravno, u svoj ovoj nesreći i tragediji koja nas je zadesila. Možda jednom shvatimo da život može da se iskoristi za neke mudrije i pametnije stvari“, zaključuje Vukadinović.