Ovo je copy-paste poruka kojom je Beograđanka raskidala s tipovima

Neću da lažem, malo me je sramota. Prije dve godine sam izašla iz duge veze, istuširala se, obula štikle i izletila iz stana kao puštena sa lanca.

Kako to obično biva, u narednih nekoliko mjeseci napravila sam više gluposti nego za prethodnih deset godina.

Nisam ulazila u kuću.

Jurcala sam po klubovima i kafanama istovremeno opijena i prestravljena novostečenom slobodom. Iscimala sam čak i one prijateljice koje nisam ni znala da imam.

Imala sam 24 godine i nisam imala momka. Beograd je bio preda mnom.

Ali Beograd je bio surov i skup, a već nakon tri mjeseca smučile su mi se poruke tipova: „Ćao, šta se radi“ i počele da mi nedostaju one: „Javi da si stigla kući“.

Lijepo je divljati, ali postoji limit koliko dugo možeš štiklama da nabadaš po kaldrmi Skadarlije i ujutru mamurna žvaćeš burek dok se mozak ne zapita – izvini, dokle planiraš ovako? Pitam za jetru.

I tako je nakon sumanutog ljeta došla je jesen, a ja sam kafane zamijenila kafićima. Išla sam na dejt za dejtom. Nakon euforije uhvatila me – frka.Bože, svi su kreteni.

Šta ako su stvarno svi kreteni? To je to.

Ovaj me opušteno nakon pet minuta pitao kolika mi je plata.

Onaj ne zna da sastavi dvije rečenice.

A ovaj posljednji je toliko u paranoji da tripujem da ili ima ženu ili potjernicu.

Aha, stani, ovaj lik je zapravo duhovit. A nije ni ružan. Kako to misli „pobio bi sve koji nisu Srbi“. A, tako to misli. Mila majko!

Sljedeći.

Šta ako je moj bivši samo jedna neshvaćena duša koja, istina, ima puno mana, ali barem se redovno tušira i nije osuđivan?

Kako sam već postala ubijeđena da ću ionako umrijeti i poješće me mačke, prestala sam da se opterećujem kurtoazijom. Tipovima sa kojima sam izašla dva-tri puta pa krenula u rikverc slala sam istu copy-paste poruku iz drafts dijela telefona.

Smatrala sam da je kratka, jasna i neću previše gorjeti u paklu ako je pošaljem.

„Stvarno mi je krivo, ali ne želim da te zavlačim. Stvarno sada nemam vremena za vezu. Izvini, pozdrav“.

Od aprila do oktobra poslala sam desetak ovih poruka. Odgovori su uglavnom bili normalni, čak prijatni. A bilo je i klasično muških.

„Ma neću ni ja vezu, dođi da se družimo bezveze“, ili „Neću ti oduzeti mnogo vremena, svrati na pola sata“.

Ako me ta sumanuta godina ičemu naučila, to je da ne postoji glupost u koju možete da se uvalite, a da ne možete da je prevaziđete. I da ne treba da se pravdate ako vam nešto ili neko ne odgovara.

Ne pravite ustupke. Nisu me pojele mačke.

Sada jednu hranimo zajedno.