Kako me osmogodišnji sin naučio šta su to prave trešnje

Moj osmogodišnji sin mi prije nekoliko dana traži trešnje. “Kupiću ti sutra na pijaci”, kažem mu. Klinac se okrenu: “Neću te trešnje, hoću baba Stanine trešnje!”

Stana je gospođa koja živi nedaleko od parkića u našem naselju i prošlog ljeta nas je zvala na trešnje. One krupne, čvrste, što pucaju kad ih zagrizeš. Moje dijete dva sata nije silazilo s drveta, a još nam Stana dala i da ponesemo kući, za seku.

“Kupiću ti iste ko baba Stanine”, kažem.

“Ama, neću te trešnje, hoću prave trešnje“, sad već klinac zajebava, mislim se.

“Izvini, a šta su prave trešenje?”

“To su one što ih jedeš kad se popneš na drvo. Te trešnje hoću”, konstatuje on.

I tu se zagledam u pametne okice mog dječačića i neka tuga me uhvati. Sjetih se svog djetinjstva i naninog voćnjaka. S lijeve strane, odmah na ulazu, bijela trešnja, ona za slatko, za slavu, za zimskog Svetog Jovana, a potom, tamo iza zlatnog delišesa i šumatovke, grane se savile od crvenih minđušica. Sijaju na suncu, ko narumenjeni obrazi nekadašnjih ljepotica. Peli smo se na lopovku, razlog više da se ne silazi dok nam se stomačići ne napnu da ne možemo da dišemo.

I bi mi žao naše dječice danas koja u raznoraznim dnevnim i produženim boravcima bledunjava čekaju da mame i tate, slomljeni od posla, dođu i odvedu ih u neki park, da malo vide sunca. Počnem da razmišljam šta će biti sa djecom naše djece, da li će oni uopšte znati da se “prave trešnje” jedu na drvetu.

I ne stignem tog dana da odem kod baba Stane, ali sutradan kupim trešnje na Bajloniju i tako sa onih kilo-dva što sam ostavila da se hladi u frižideru malo umirim savjest.

Sin ih nije pipnuo. Kćerka je uglavnom pojela sve.

Danas nakon posla idem kod baba Stane na kafu. Moj dječak već pripremio i kesu. Da nabere i za seku.

Autor: Dragana Milenković/ekspres.net