E, moja omladino! Žao mi vas je

Nedavno se nađoh u društvu u kojem se vodio zanimljiv razgovor između starca i mladića.

Znam ih obojicu poprilično dobro i razumijem da je generacijski jaz između njih barijera usljed koje se i konverzacija među njima svodi tek na učtive pozdrave. Ovog su puta, ipak, razmijenili nekoliko rečenica, piše Safet Pozder za portal Al Jazeera Balkans.

Mladić je po prirodi bio vrlo komunikativan i veseo. Barem ga ja znam takvog. Ipak, povremeno bi se začahurio u sebe i doimao se ozbiljnim i gotovo zabrinutim. U takvom stanju krenuo je i razgovor.

“Momče, što si ti tako ozbiljan?”, priupita ga starac.

Mladić se najprije štrecnu, pa uspravi leđa. Ovome se sigurno nije nadao. Nije mu bilo do priče, pa je to odmah pokušao dati do znanja ljubopitljivom Starcu.

“Šta ću?”, nemušto je odgovorio.

Bilo je dosta simbolike u tom odgovoru. Zapravo, bio je to i odgovor i pitanje: odgovor da je zbunjen, a pitanje kako da se izvuče iz zbunjenosti.

Eh, da mi je tvoje godine…

“Kako šta ćeš? Pa da mi je sad tvoje godine, ja bih ovu čaršiju prevrn'o naopako i doveo u red!”, nastavio je Starac.

Mladić ovog puta ne odgovori ništa. Umjesto toga slegnuo je ramenima i poručio da nije zagrijan za priču. Starac svejedno nije mario za to, pa je nastavio:

“E, moja omladino! Žao mi vas je, svega mi na svijetu. Ali sami ste krivi. Jeste, dina mi! Eto, da te priupitam kad si sinoć leg'o?”

Na licu Mladića bila je primjetna nelagoda, možda i potajna namjera da ustane i ode.

“Nisi legao prije ponoći, je l’ de?”, insistirao je Starac.

“Nisam!”

“Nisi, možda, ni do zore?”

“Pa, tako nešto!”, odgovarao je Mladić tonom koji je jasno pokazivao da su se njegovo strpljenje i volja za razgovorom, ako je uopće i bio razgovor, privodili kraju. Ali, Starcu je trebalo samo malo, nešto za što će se uhvatiti i od toga napraviti priču. Stariji ljudi ponekad imaju tu potrebu da se ispričaju makar ih sagovornici i ne slušali.

“E, sad me slušaj! Fin si momak i svaka ti čast na tome, ali dobro poslušaj šta će ti ovaj stari kenjac reći! Ja sam u svoj vakat lijegao sa kokošima. Tada se radilo, oralo, sijalo i, bogami, nije bilo vremena za razbibrigu k'o danas. Ako do mraka nisam bio u kući i ako nisam klanjao akšam, nije mi bilo ni večere, pa ti sad izvoli! Ranom zorom već se bilo na njivi. Posla nikad nije falilo, a i hajvan se veliki držao, pa se moralo poskočiti. Vidiš, momče, tu ti je jedna velika razlika između tog vakta i sada. Znaš li što?”

Mladić se nije pretjerano obazirao na pitanje. Osjetio je da ono i nije postavljeno da bi on na njega odgovorio. Bio je to neki način da se dodatno privuče pažnja. Starac je nastavio:

“Ja ću ti reći! Pogledaj malo tu svoju generaciju! Vi ste, svi odreda, blijedi u licu, suhi i nekako ispijeni. Eh, to je zato jer ste poremetili noć i dan. Divanite po svu noć, a onda oturite spavati do podne. Imam i ja momka u kući i dobro znam šta govorim. Kad se Božiji zakon poremeti, to nikako ne može izdobriti!”

Mladić je i dalje nezainteresirano piljio kroz prozor.

Armija od momka napravi čovjeka

“Kazat ću ti i ovo: u kući se dosad znalo ko je glava i ko se pita, znalo se ko otključava i zaključava. Danas svak’ ima svoj ključ i dolazi kad god hoće. Znači, danas kuća nema glave, a čim nema glave, nema tu ni kuće. I da ti kažem još i ovo: vi danas ne idete u armiju, je l’ de? Eto, vidiš! Ne daj Bože kakvog belaja, ko zna šta bi s nas danas bilo! A nije tu armiju neko bezveze uveo. U moj vakat bilo je nešto veliko kad momak ide služiti vojni rok i, vjeruj mi, to je valjalo. Jest da su te tamo ponižavali, maltretirali i radili svašta nešta, ali ta armija toliko nas je odgajala da se to danas omladini ne može ispričat. Bolan ne bio, i najveći šmrljo kad ode u armiju, vrati se k'o nov čovjek. Naučiš se ponašati, naučiš se živiti i boriti za sebe. Tu je nova frizura. Ma, kažem ti, dođeš skroz drukčiji. Ja ih znam, možda sam i ja bio taki, odu u armiju smlaćeni, ti bi rek'o: ne znaju se hljeba najest. Ali kad se vrate… Ma, bolan, to su momčine, ne može se u njih gledat! A vi danas… Ne znam, nije mi jasna ova politika i kako se sve ovo poćeralo. Daj Bože da ovo izdobri.”

Bio je zaustio još nešto, ali u džepu mu zazvoni mobitel, a Mladić, shvativši da je to pravi trenutak, tiho se podiže sa stolice i iziđe.

“Eto! Džaba ti je, bolan, njima danas pričat. Svega mi, to bi se ženilo, a ni vreću brašna ne može nosit. A možda sam i ja budala što se uopšte miješam, ali šta ću, žao mi omladine.”

Prisutni, u znak odobravanja, slegnuše ramenima.

Starac posjedi još neko vrijeme, pa i on iziđe.

Turski ljekari poručili: Činimo sve da se Aldin Jacić sretan vrati u BiH