Priča o zidu smrti u BiH: “Ima straha, kako nema” (FOTO)

Banjalučki “pakleni vozači” Zoran Milojković i Dražen Grbić vozači su na Zidu smrti “Božo Vukadinović” gotovo tri decenije, a iako bi mogli pronaći druge, lakše poslove s boljim platama, nemaju namjeru odsutati od posla kojim se bave.

Zanimanjem opjevanim u pjesmi “Pakleni vozači” Atomskog skloništa, Milojković i Grbić počeli su se baviti nakon što su se oženili kćerkama Bože Vukadinovića, koji je takođe vozio na zidu smrti.

Dražen Grbić iz Banjaluke ima 49 godina i ovaj posao radi već 25 – 30 godina, nakon smrti punca, Vukadinovića, s Milojkovićem je odlučio da nastavi tradiciju koja izumire.

“Bilo je tih zidova smrti i po Srbiji i svugdje, ali nema ih više, jedini smo mi ostali u bivšoj Jugoslaviji. Rizičan posao, opasan posao, novca ima-nema, ali je tu više ljubav prema tom poslu”, ispričao je Grbić ekipi Anadolu Agency (AA) pripremajući se za jedan od nastupa u Banjaluci u okviru 5. banjalučke motorijade Moto-kluba Istok, nakon 20 godina od prošlog nastupa u gradu na Vrbasu.

Ranije su nastupali u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a sada tokom ljeta nastupaju samo u Bosni i Hercegovini po sajmovima, zborovima, vašorima, moto-skupovima…

Zoran Milojković je objasnio da je “zid smrti” zapravo moto-šou gdje se voze motori i karting automobili po potpuno vertikalnom zidu visokom šest metara. Zid smrti izgleda kao bure u kojem vozači prkose sili teže, pri čemu izvode razne akrobacije kao što je vožnja s rukama u vazduhu, u stojećem položaju, s nogama s jedne strane motora, a publika ih posmatra s galerije koja se nalazi na vrhu. Na Zidu smrti svaka greška može biti kobna, a iskustvo u vožnji nije garancija sigurnosti, jer se Grbiću i Milojkoviću i nakon decenija provedenih u vožnji dešava da padnu i da se povrijede.

“Bude padova, kako da ne, bude povreda, lakših, težih, to nikada ne možeš da predvidiš. To se desi, a kada se desi to je manje od sekunde, nekad čovjek pogriješi, nekad mašina, pukne guma, otkine se nešto, zariba mašina – dešavalo se, ali to je manje od sekunde i onda dolje kako prođeš, to samo Bog dragi zna”, rekao je Grbić.

Milojković je pojasnio da se ovakve situacije ne dešavaju često, ali da ih je nemoguće predvidjeti.

“Nekad bude loše vrijeme, kiša pa to bude vlažno unutra, klizavo, vožnja zavisi od dosta faktora”, kazao je Milojković.

Na zidu smrti vozila je i Grbićeva supruga, koja je ovo zanimanje zavoljela uz oca Božu Vukadinovića. Vozila je 1997. godine, do nastupa u Banjaluci.

“Vozila je dobro, bila je dobar vozač i odjednom se nešto desilo u glavi kad je sve prošlo kaže da ne zna šta se desilo, pala je dole, zapalio se taj karting automobil koji ja sada vozim, imala je teške posljedice, opekotine četvrtog stepena. Bukvalno jedva je preživjela”, ispričao je Grbić.

Prilikom pokušaja da ugasi vatru i spasi kćerku povrijeđen je i Vukadinović.

“Oporavila se, i dalje ima želju da nastavi. Eto vidite šta je to, ona kaže ja bih sad opet vozila, a ja nisam za to. Ne želim da se ponovi ista slika. Može i meni da se desi, ne daj Bože, ali mi to muškarci drugačije gledamo”, kaže Grbić.

On i Milojković žive s rizikom koji nosi ovaj posao i kažu da će se njime baviti sve dok budu mogli, dok ih zdravlje bude služilo.

“Motore volim od malih nogu i vozili smo ih i prije nego što smo se upoznali s puncem, kad smo ušli u taj posao”, rekao je Grbić i dodao da je u proteklim decenijama ljubav prema motorima samo rasla.

Motori koje voze stari su gotovo kao i on, ali pošto su se pokazali dobrim za ovaj posao koriste ih i dalje. Teško se snalaze za dijelove pošto su u pitanju stari modeli, ali zahvajujući zalihama i dalje uspijevaju da ih poprave i osposobe za vožnju.

Ispričali su i da je zahvaljujući bezbjednosnoj sajli na vrhu zida smrti publika potpuno zaštićena za razliku od vozača. Kažu da je ovakav šou zanimljiv svima bez obzira na godine i pol.

“To se jednom gleda, a vječito pamti. Zašto – zato što je to stvarno atrakcija, egzibicija, vratolomija, to je nešto uživo gdje ljudi rizikuju živote da pokažu da je nešto izvodljivo, što je strašan pritisak i napor za vozača da to uradi”, kazao je Grbić.

Zoran Milojković u Banjaluku je došao iz Paraćina, gdje mu se istim zanimanjem bavio i otac, ali je vještine na zidu smrti stekao tek u Banjaluci. Prisjetio se da je na početku bilo naporno i teško, a sad je rutina, posao kao i svaki drugi.

“Zadnjih godina se teško zarađuje, bude, živi se, preživi se, nešto ostane ali se teško zarađuje, sve je skupo, gorivo, ljudi, nema ranika niko neće ni da radi više, puno rashoda ima, a nema velike posete, nema narod para”, kaže Milojković.

Najteže im pada zima, kada nema nastupa, a u ovom poslu ga drži ljubav.

“Adrenalin i ljubav, za mene ima mnogo lakših poslova s boljom zaradom, ali eto i ja i moj kolega to volimo”, kaže Milojković.

Za postavljanje zida smrti potrebna su im dva dana te gotovo dan i po da sve ponovo spakuju. U međuvremenu u zavisnosti od broja posjetilaca predstave izvode na svakih pola sata, dok sama vožnja traje desetak, 15 minuta. Prije nastupa nakon kontrole da li je sve spemno ovaj dvojac se dogovara i proba nastup. Tokom samog nastupa zbog adrenalina srce im jače lupa, a i dalje osjećaju i strah, jer se svašta može desiti.

Zoran Milojković i Dražen Grbić

“Meni je jednostavno lep osjećaj, najveće nam je zadovoljstvo kada je publika zadovoljna tad svi aplaudiraju i kada zadovoljni siđu odozgo”, rekao je Milojković.

Na pitanje da li je u prethodnim decenijama bilo zainteresovanih da im se pridruže, ispričali su da pošto se druže sa vozačima motora često im nude da probaju da rade sa njima, ali niko do sada nije prihvatio.

“Ima straha kako nema, to nema veze s ulicom, to je nešto drugo”, dodao je Grbić.