NASA-ina letjelica udarila asteroid i možda stvorila prvu kišu meteora koju je napravio čovjek

Kameni dijelovi odletjeli su od sićušnog asteroida Dimorfos kada je DART, letjelica agencije NASA namjerno udarila u njega 2022. godine. To bi, kako je pokazla nova studija, moglo da stvori prvu kišu meteora koju je napravio čovjek poznatu kao Dimorfidi.

Svemirska agencija planirala je misiju DART, ili Test dvostrukog preusmjeravanja asteroida, da izvrši punu procjenu tehnologije skretanja asteroida u cilju planetarne odbrane, prenosi N1.

NASA je željela da vidi da li bi kinetički udar – kao što je udar svemirske letjelice u asteroid brzinom od 13.645 milja na sat (6,1 kilometar u sekundi) – bio dovoljan da promijeni kretanje nebeskog objekta u svemiru.

Ni Dimorfos, ni njegov „veći brat“, poznat kao Didimos, oko kojeg orbitira, ne predstavljaju opasnost za Zemlju.

Ipak, sistem dvostrukih asteroida bio je savršena meta za testiranje tehnologije skretanja jer je veličina Dimorfosa uporediva sa asteroidima koji bi mogli da ugroze našu planetu.

Astronomi su koristili zemaljske teleskope da prate posljedice udara skoro dvije godine, i utvrdili su da je svemirska letelica DART uspješno promijenila način na koji se Dimorfos kreće, pomjerajući orbitalni period mjesečevog asteroida (koliko je vremena potrebno da se napravi jedan okret oko Didimosa) za oko 32 do 33 minuta.

Ali naučnici su takođe procijenili da je namjerni sudar stvorio skoro milion kilograma kamenja i prašine – dovoljno da napuni oko šest ili sedam vagona. Gdje će tačno sve taj materijal završiti u svemiru, ostalo je otvoreno pitanje.

Sada, nova istraživanja sugerišu da će fragmenti Dimorfosa stići u blizinu Zemlje i Marsa u roku od jedne do tri decenije, sa mogućnošću da neki ostaci stignu do crvene planete u roku od sedam godina. Mali ostaci bi takođe mogli da stignu u Zemljinu atmosferu u narednih deset godina. „The Planetary Science Journal“ je prihvatio ovu studiju za objavljivanje.

„Ovaj materijal bi mogao da proizvede vidljive meteore (koje se nazivaju i zvijezde padalice) dok prodiru u atmosferu Marsa“, rekao je glavni autor studije Eloj Penja Asensio, postdoktorski istraživač grupe za istraživanje i tehnologiju astrodinamike dubokog svemira na italijanskom Politehničkom univerzitetu u Milanu.

„Kada prve čestice stignu na Mars ili Zemlju, mogle bi da nastave da stižu povremeno narednih 100 godina, što je trajanje naših proračuna“, dodao je.

Pojedinačni dijelovi su mali, u rasponu od čestica zrna peska do fragmenata sličnih veličini pametnih telefona, tako da nijedan od ostataka ne predstavlja rizik za Zemlju, rekao je Penja Asensio.

„Oni bi se raspali u gornjim slojevima atmosfere kroz proces poznat kao ablacija, uzrokovan trenjem sa vazduhom pri hiperbrzini“, rekao je on. „Ne postoji mogućnost da materijal sa Dimorfosa dospije na površinu Zemlje“, uverava.

Ali razumijevanje kada bi krhotine mogle da stignu do Zemlje je izazovnije i zavisi od procjene brzine fragmenata.

Kada je letjelica udarila u Dimorfos, nije bila sama. Mali satelit po imenu „LICIACube“ odvojio se od svemirske letjelice prije udara da bi zabilježio snimak sudara i oblak krhotina koji je nastao nakon toga.

„Ovi ključni podaci omogućili su i nastavljaju da omogućavaju detaljnu analizu ostataka nastalih udarom“, rekao je Penja Asensio.

Istraživački tim je koristio podatke „LICIACube“-a i superkompjuterske kapacitete Konzorcijuma univerzitetskih usluga Katalonije da simulira putanju od tri miliona čestica koje je udar stvorio. Kompjutersko modeliranje je izmjerilo različite moguće puteve i brzine čestica kroz Sunčev sistem, kao i kako bi zračenje koje oslobađa Sunce moglo da utiče na kretanje čestica.

Prethodna istraživanja prije udara sugerisala su mogućnost da čestice sa Dimorfosa stignu do Zemlje ili Marsa, rekao je Pena Asensio, ali za novu studiju, tim je ograničio simulacije da bi se uskladile sa podacima nakon udara iz „LICIACube“.

Rezultati studije potvrđuju da ako bi krhotine bile izbačene iz Dimorfosa brzinom od 1.118 milja na sat (500 metara u sekundi), neki fragmenti bi mogli da stignu do Marsa, dok bi drugi, manji i brži pokreti, putovali brzinom od 3.579 milja na sat (1.600 metara u sekundi) ima potencijal da stigne do Zemlje.

Tim je rekao da i dalje postoje neizvjesnosti u pogledu prirode krhotina, ali je zaključio da bi čestice koje se najbrže kreću mogle da stignu do Zemlje za manje od deset godina.

Autori studije smatraju da je mogućnost da kiša meteora Dimorfida dospe na Zemlju malo vjerovatna, ali to ne mogu isključiti, rekao je Penja Asensio. A ako se i dogodi, to bi bila mala, slaba kiša meteora.

„Rezultirajuća kiša meteora bi se lako identifikovala na Zemlji, jer se ne bi poklapala ni sa jednom poznatom kišom meteora“, rekao je on.