Lejla i Samir novac zarađen u Švicarskoj uložili u farmu ovaca kod Kiseljaka

Lejla i Samir Vilić su novac zarađen u Švicarskoj uložili u najsavremeniju farmu romanovskih ovaca u Podastinju kod Kiseljaka. Svojim primjerom opovrgnuli su tezu pojedinih domaćih poljoprivrednika i stočara da se od ovog posla teško može živjeti.

Bračni par Velić matično stado ove vrste ovaca uvezli su iz Češke, ali stručnim nadzorom i planskim procesom parenja uzgojili su vlastito iz kojeg u desetak godina planiraju uzgojiti i autohtonu bosansku stajnu ovcu, a sve zaokružiti proizvodnjom certificiranog mesa, javlja Federalna TV.

„Otvorio sam farmu da ljudi shvate i vide da se od poljoprivrede i od stočarstva može živjeti.“

Ovako Samir Vilić, web-dizajner i vlasnik transportnog preduzeća u Švicarskoj, počinje priču o razlozima zbog kojih su se on i supruga Slovenka Lejla, koja uz sedam jezika koje govori intenzivno uči i bosanski, odlučili na uzgoj ovaca.

Zbog projekta farme obišli su Evropu, a njihove ideje i želje napokon je razumio slovenski arhitekt, dok je tehnološki projekt urađen na veterinarskom fakultetu u Beču. Jer u zemlji koja vlastitom proizvodnjom zadovoljava tek minorne potrebe za mesom, uz ljubav prema životinjama, stočarstvo mora biti i ekonomski isplativo.

„Gdje god smo tražili, ljudi kažu: Izvinite, ovo nije štala, trebali bi stubovi. Mi smo rekli: Ne, mi ćemo raditi ovako! Na kraju je drvo iz Bosne išlo u Austriju, pa iz Austrije u Srbiju. To je bio takav proces dok smo dobili ovo što smo dobili“, priča Lejla Vilić.

A u štali u kojoj je blizu šest stotina visokoproduktivnih ovaca koje mogu ojanjiti i do šestero janjadi i čije se potrebe prate preko čipova sve je podređeno njima. U pripremu silaže, čija se analiza na više od pet stotina parametara radi u Budimpešti, uključen je nutricionist da bi ovce imale kvalitetan i kompletan obrok, a hrane se po sistemu hranidbenog stola.

„U klasičnom stajskom uzgoju smo navikli da imate jasle, pa da stavite tri bale unutra i dvije završe pod nogama. Tu je ekonomska isplativost nikakva. Ovdje definitivno iskoristite sve“, objašnjava Samir.

O ovcama i njihovom podmlatku brinu četiri radnika, a najviše vremena i oni i vlasnici provedu s janjcima, zbog kojih je kupljena i mašina za dohranjivanje.

„Dva dana i ono jede na aparat samo mlijeko. Ima čip i uđe i jede. Vole ljude, kao mala djeca su“, priča radnik Nermin Ibrišević.

Kompletan proces uzgoja pod budnim je okom genetičara da bi se čistim održale krvne linije i genetika rasplodnih grla, a njihova matična stada našla su svoje kupce u svim krajevima Bosne i Hercegovine. Pokrenuli su i projekt križanja romanovske i sorte Safolk, te dobili krupnu ovcu koja u prvoj generaciji daje četvero janjadi.

„Pošto smo ukrižali najveću s najplodnijom ovcom u svijetu, radimo malo na genetici da bi za desetak godina napravili našu bosansku autohtonu stajsku ovcu“, ističe Samir.

Uz planove za budućnost, sadašnjost je ono o čemu posebno vode računa, pa uz uzgoj matičnih stada u vlastitim objektima prodaju meso, ali i vunu te đubrivo. Planiraju i pogon za najsavremeniju preradu mesa da bi zatvorili proizvodni krug. Tako će znanje i novac, ali i radne navike stečene izvan granica Bosne i Hercegovine iskoristiti na najbolji mogući način iz kojeg svi zajedno možemo naučiti.