Zagađenje, par-nepar, smanjuju grijanje, ali koncert ne otkazuju

Sarajevo ko Pariz, frtalj miliona platili muziku. Sedam dana do tog dočeka, ovamo ljudima grijanje smanjuju za tri stepena, katolicima se na Božić posrali s par-nepar, ali koncert ne otkazuju, piše Nenad Veličković za Deutsche Welle.

Ruka na slici je radnička i pripada majstoru koji s vremena na vrijeme svom prijatelju, profesoru, uz nedjeljnu kaficu, ispriča poneku zgodu iz majstorskog života. Ovu je najavio kao odlazak s čekićem na aerodrom. Nedavno je na Butmiru dočekao sestru koja živi vani, s mužem strancem.

(Foto: N. Veličković/DW)

“Ti si aerodromska zgrada. Ovaj je upaljač ona kućica gdje se plaća parking. Taksisti su ove vrećice šećera. Oni su ti ovako poredani. Nisu na parkingu, ne prolaze rampu, ali nisu ni ovdje gdje čekaju vip-vozilice. To su oni valjda tako isposlovali sa aerodromom. Priđemo mi s onim koferima prvom, pitam ja je li slobodno, pita on dokle, kažem ja do Otoke, kaže on znate li da ta vožnja košta 30 maraka. Kažem ja da ne znam, i pitam kako to da od Otoke do aerodroma košta 6,50, a od aerodroma do Otoke 30. Kaže on da su takve cijene. Pitam ja jesu li takve po taksimetru, kaže on jarane, mi na aerodromu ne uključujemo taksimetar.

Ako ti se ne sviđa, uzmi drugi prevoz. Ja se okrenem onome sljedećem taksisti, on pokazuje ovako rukom da me neće vozit, da se maknem ustranu. Oni ti imaju takav dogovor, kad dođu ona tri aviona u isto vrijeme, pa putnici i oni što ih dočekuju pokuljaju iz zgrade, onda se ovaj prvi šećer koji ne dogovori vožnju makne, ode na kraj kolone, a ovaj drugi stane na njegovo mjesto. To tako da ne gube vrijeme. I svi bez taksimetra.

Otoka (Foto: N. Veličković/DW)

Dok sam bio dole nekim su curama strankinjama uzeli petobu do Skenderije. Ja nazovem crveni taksi, javi se dispečer, kaže morate izać s aerodroma na glavnu cestu. Pitam ja zašto, kaže ne smiju, prijete im ovi sa štanda. Ja sa sestrom i zetom uprtim one kofere, preko parkirališta, izađemo na cestu, već mrak pao, kad je smog ranije se smrači, samo što smo stali pored ceste, prilazi jedan, bez table, auto se raspada, iz auspuha mu kulja dim ko iz peći na ćumur, pita jesmo mi zvali taksi. Kažem ja jesmo, ali crveni. Pogledam, a tih bez tabli naredalo se pored ceste kolona cijela. I to su ti raja od onih na štandu. Koga oni propuste, ovi dočekuju. Nazovem ja opet crveni taksi, pitam gdje su, jer sam ja izašao na cestu, kaže dispečer tu je, samo malo dalje, ne smije da stoji ovdje gdje su divlji. Biva, ovi mu ne daju. I vidim ja blica mi jedan iz one magle, ja mahnem, on dođe, ukrcamo se, sve ko da od policije bježimo, ko da švercamo nešto.

A sada uveli ovaj par-nepar. Čitam, neki operativni štab. Nit znaš ko je u tome, ni ko ga ja formiro, al zvuči zajebano. Ja kad radim auto, ja krenem redom. Pitam šta je problem, pa onda dam kontakt, pa gledam, slušam… To ti je zanat, isto ko i medicina, samo je medicina zajebanija. Čovjek se boji, pa u strahu slaže. A motor ne laže. Ja ako hoću da popravim auto, moram znat kako šta radi, šta je s čim povezano, koji uzrok ima koju posljedicu. A taj operativni štab, koji su oni zanat za zagađenje završili? Kažu kažnjavaće od 500 do 1.000 maraka, a čitam, nema zakona za to.

Sjede tamo u toj skupštini, primaju platu za mjesec što ja za tri ne zaradim, jedini im je poso da smisle zakon, a zakona nema. Zakon za smog. Nije smog od juče. Mora imat i neki majstor za smog. Šta rade ljudi na tolikim fakultetima. Znam ja da nije jednostavno, ima tu i klima, i vjetar, i pritisak, i ugalj, i ove zgrade što zidaju gdje god je još malo trave ostalo, i što se voze auti na lož-ulje, komplikovanije je to od auta. Nisam ja majstor za smog, ali znam da par-nepar nije rješenje. To je kao da meni dođe auto s pokvarenom klimom, a ja mu stavim onu jelkicu da mu miriše. Da to uradim, onaj bi mi šamar zveknuo da mi uši otpadnu. I više mi nikad ne bi došao. A ovi u toj skupštini to svaki dan rade, i niko ništa.

Bez tablica nisu samo taksisti (Foto: N. Veličković/DW)

Evo, što te taksiste dole na aerodromu tolerišu? To se riješi za tri dana. Inspekcija, radna dozvola, kazan, zaplijeniš auto. Kaže meni taksista, to sam ti zaboravio reć, kaže, jarane, ja ti živim od aerodroma. A ja ga pitam pa šta si ti, pilot? Šta ste vi ovdje, braća Rajt? Ne mogu ovih šest kesica šećera riješit, a rješiće zagađenje s par-nepar. A zašto ne mogu? Zato što neće. Zato što je taj dole na aerodromu za njega glaso. I onaj koji vozi lož-ulje, za njega je glaso. I onaj ko loži na ćumur, i onaj što prodaje gas pomiješan s vazduhom, pa ga skuplje naplaćuje, i onaj što zida nebodere, pa koči vjetar, to je sve jedan tal. A sramota je to za Sarajevo, da dođu dvije curice bogtepita odakle, i da im uzmu pedeset maraka do Skenderije.

I onda prave doček Nove godine, kažu sve zauzeto, Sarajevo ko Pariz, frtalj miliona platili muziku. Sedam dana do tog dočeka, ovamo ljudima grijanje smanjuju za tri stepena, katolicima se na Božić posrali s par-nepar, ali koncert ne otkazuju. Imam ja prijatelje, slave Božić, planirali ljudi da idu jedni kod drugih, gosti im se najavili, a ovi pljas, par-nepar. Sve multi-kulti, pa ko koga zejebe. Evo, reci pravo, da ti u kući cure slavine, da ti drvenarija svira, da ti frižider curi, da ti majka treba u banju, da su ti sve četiri gume na autu ćelave, bi li ti prije svega toga kupio novi televizor da ti za doček nove godine bude bolja slika? Ja ne bi.

Al zato sam majstor, ne sjedim u skupštini. Njima se grad raspada, vode nema, smog ubi, gradski prevoz lipsava, a oni u budžet, pa za koncert. Kažu, vratiće se, od turista. Hoće, ako im naplatiš petobu do Skenderije. Ugostitelji zadovoljni. A na čemu će zaradit, kad su alkohol zabranili? Na gas-maskama, ako im ovaj par-nepar maglu ne rastjera? Pita me ćerka da ide, ona ti sve Merlinove pjesme zna napamet. Kaže, ide cijela njena raja. Ja je gledam ko da nije moje dijete, kako će tako nešto glupo pitat? Pitam je zar nije gledala kako se onaj s kamionom zabio u one ljude u Berlinu, na božićnjem marketu. Ne sjeća se. Kako će se i sjećat, kad je na fejsbuku od tad hiljadu drugih vijesti pročitala. Onaj reko ovo, onaj ono, ona prekinula s onim, ona se skontala s ovim, ona se slikala ovako, ona onako, ona se ošišala, ona se našminkala…

Ne dopire. Sutra će ona za ove iste glasat. Jebe se njih i za smog, i za Alepo, i za terorizam, samo daj Moj je život švicarska… E zato ću ja, kad mi sljedeći put sestra bude dolazila, s čekićem na aerodrom. I zbog onih curica što su im uzeli petobu. I one su nečije ćerke. A moju ću pustit, šta ću, jedinica je, neka je s rajom. Da sam mlađi, možda bi se i ja navuko, baš zbog tog Berlina. Za inat. Ich bin ein Berliner. Nek ide, samo da telefon drži uključen. Ja ću negdje u neki kafić tamo blizu, ako šta krene naopako. Valjda će bit neki da toči pivu. Zajebana su ovo vremena. Nekad mi se čini da je u ratu bilo lakše. Sjećam se kako sam jednu novu godinu u rovu dočeko. Vani minus trideset, a nama zabranili da ložimo peći u bunkerima. To je bila možda prva zima, dok smo se još nadali da će se rat završit. Na nebu milion zvijezda, jebo ti svaki novogodišnji vatromet. Evo, ti si profesor, ti mi reci: kako da ih iz grada još jednom vidim, a da ne moram opet u bunkeru sjedit?”