Dodikov orden za gazdu: Kako je Putin postao srpski patriota

Srpski patriotizam je čudnovato osećanje koje ima nekoliko razvojnih faza. U početku se patriotizam ispoljava busanjem u prsa, prkošenjem svetskim moćnicima koji bi da našu malu slobodarsku naciju podjarme, insistiranjem na apsolutnom suverenitetu i čvrstom rešenošću da budemo svoji na svome. Mržnja prema drugim narodima i domaćim izdajnicima se podrazumeva, bez tih sastojaka nema pravog rodoljublja, što je i logično za iracionalnu emociju koja se zasniva na isključivanju drugih i drugačijih, te na potiranju ljudske ličnosti i njene neprikosnovene slobode, piše Tomislav Marković za Žurnal.

U drugoj fazi, u naizgled paradoksalnom obrtu, vrli srpski patrioti traže stranog gospodara kojem bi služili, veličaju neku moćnu totalitarnu zemlju, razvijaju kult vođe nekog drugog naroda i utkruju se u servilnosti i sluganstvu. Tako se dešava da najveći među velikim Srbima malo po malo, takoreći neprimetno, postanu posluga kojekakvim belosvetskim diktatorima i zlikovcima, kvislinzi i kolaboracionisti.

Čuvari zdravog nacionalnog duha

Takav preokret dogodio se srpskim nacionalistima i patriotama bar dva puta u poslednjih sto godina. Prvi put je došlo do ovog naizgled neočekivanog transfera iz rodoljuba u kvislinge tokom Drugog svetskog rata. Tada su najveći zagovornici nacionalnog duha, čuvari nacionalne kulture, srpskog imena i tradicije, kao što su bili Vladimir Velmar Janković, Velibor Jonić, Dimitrije Ljotić ili Dimitrije Najdanović listom postali deo nemačkog okupacionog aparata. I tu nije bilo nikakve nedoslednosti, samozvani rodoljubi su se našli među svojima, iz dubokog ideološkog ubeđenja.

Čuvari srpske kulture od tuđinskih uticaja i zapadnjačke dekadencije na kraju su skončali kao saradnici nacističkog okupatora. Tipična je sudbina književnog kritičara Miloša M. Miloševića, široj javnosti poznatog po pamfletu protiv zbirke pesama “Otkrovenje” Rastka Petrovića. Milošević je iz sve snage nastojao da zaštiti zdrav srpski duh od poezije koja je “pod direktnim uticajem ekstremnih struja francuske umetnosti, koja je sva u znaku dekompozicije”.

Toliko je u patriotskom žaru zabrazdio da je jednog od najvećih pesnika srpske književnosti proglasio za “naslednog degenerika” koji slika “stanje jednog psihopate koji postaje seksualni manijak”, nazivajući ga “karakterističnom pojavom iz socijalne patologije”, “nevropatom” i glupakom. Kako svedoči Marko Ristić, Milošević je skončao kao nacistički kolaborant, počinivši samoubistvo u oktobru 1944. godine, dok su partizani oslobađali Beograd.

Kad patriote postanu kolaboranti

Ristić se pozabavio i fenomenom transformacije nacionalista u kolaborante, u knjizi “Hacer tiempo – zapisi na marginama rata 1939 – 1945.” Veliki srpski nadrealista ne posmatra tu transformaciju kao izdvojen slučaj, reč je o pojavi koja se raširila po celoj okupiranoj Evropi. Ristić veli da piše je sve ono što se događalo između 1918. i 1941. neumitno uslovilo “onu izdaju nacije od strane nacionalista koja je u čitavoj okupiranoj Evropi došla do tako bestidno očevidnog izraza u svima kvislinškim, petenovskim ili nedićevskim režimima ili u nakaznoj varijanti izdaje koju kod nas simbolizuje Draža Mihailović. Nacionalisti su postali defetisti, a internacionalisti patrioti”.

Za Ristića su najglasniji patrioti zapravo ljudi koji su “otadžbinu prestali da smatraju za nešto drugo no za rentabilno preduzeće”, pa su stoga zagovarali mišljenje koje je “u okupaciji videlo mogućnost afirmacije srpskog nacionalizma”.

Pokazalo se da su nacionalisti lažni rodoljubi, jedva su dočekali prvu priliku da izdaju sopstvenu zemlju i narod, a protiv okupatora su se borili oni koji su bili oklevetani kao antisrpski, nenacionalni elementi – internacionalisti i komunisti. Potonji su uspeli da poraze fašiste i njihove pomagače, pa su pola veka držali nacionalizam na lancu, koliko su mogli. Potom je usledila obnova i izgradnja nacionalističkog zloduha, a obnovljena je i stara dobra praksa klanja drugih naroda i povremenog ubijanja nepoćudnih pripadnika sopstvene nacije.

Ruska posluga

Ponovo je patriotsko fraziranje ispunilo sav javni prostor, to nepodnošljivo bulažnjenje traje već trideset i kusur godina, gotovo da se ništa drugo i ne čuje osim nacionalističkih pokliča. Malo po malo, srpski nacionalisti su prešli u drugu fazu, okrećući pogled prema Kremlju i hazjajinu Vladimiru Vladimiroviču Putinu, u kome su videli garanciju za ostvarenje sna o svesrpskom ujedinjenju. U ratovima devedesetih im nije baš sve išlo po planu, nikako da naprave tu oveću Srbiju, pa su sad sve nade položili u moćnu rusku državu i njeno vojevanje protiv zlog, dekadentnog zapada. Njihovi parnjaci pre osam-devet decenija videli su u Hitleru jedinu zaštitu od pogubnih tuđinskih uticaja na zdravo narodno tkivo, a današnji samozvani patrioti istu zaštitu traže od kremaljskog gospodara.

Tako su veliki srpski nacionalisti postali zapravo ruski rodoljubi, takmiče se u obožavanju diktatora i zločinca Putina, a neki od njih čak i otvoreno zagovaraju ideju da Srbija postane ruska gubernija. Najveći ljubitelji Srbije otkad je sveta i veka preko noći su postali najodanije sluge druge zemlje, Rusije. To im ne smeta da i dalje traže izdajnike među Srbima kojima se robovanje ruskom diktatoru baš i ne dopada, te budućnost svoje zemlje ipak vide u okviru zajednice evropskih naroda.

Ništa drugo se i ne može očekivati od privilegovane klike koja, što reče Marko Ristić, otadžbinu ne smatra za nešto drugo no za rentabilno preduzeće. Ekipa nezajažljivih nacional-skakavaca koja živi lagodno na grbači svog voljenog naroda u Rusiji i Putinu vidi jedinu garanciju da se takav poredak neće promeniti, da će zauvek moći da pljačkaju sopstvene građane i da ih drže u siromaštvu, zaostalosti, na dnu Evrope.

Sve smo to već videli, sve nam je poznato iz istorije, glavna razlika je u tome što Putinov pohod na zapadni svet i međunarodni poredak ne ide baš najbolje, zaglavio se već na prvom koraku u Ukrajini, tako da nema nade da će biti stvorena velika ruska država “od Lisabona do Vladivostoka”. Putinova Rusija se pokazala kao znatno slabiji agresor od Hitlerovog Trećeg Rajha, što je ovdašnje nacionaliste onemogućilo da pokažu sve svoje raskošne kvislinške potencijale.

Odanost majčici Rusiji

Uprkos nepovoljnom razvoju događaja na terenu, naši ruskokolonaši ipak istrajavaju u odanosti majčici Rusiji i njenom gazdi. Možda Putin nije baš idealan diktator i poslodavac, ali boljeg nema na vidiku, treba ga podržati sad kad mu je najteže. Mora se priznati da Putinovi lakeji u servilnosti pokazuju čak i neke simptome neočekivane kreativnosti.

Evo, recimo, Milorad Dodik. Dodelio je Putinu Orden Republike Srpske na grančici povodom neustavnog 9. januara. U obrazloženju je naveo nekoliko uobičajenih fraza i laži, poput one da “zahvaljujući poziciji Vladimira Putina i snazi Ruske Federacije, glas i stav Republike Srpske čuje se i uvažava i njena pozicija je očuvana pod naletom međunarodnog intervencionizma”.

Putin nema nikakvu poziciju otkad je naredio da njegova vojska izvrši invaziju na Ukrajinu i da svakodnevno čini ratne zločine. Ruski predsednik je označen kao ratni zločinac, nalazi se u međunarodnoj izolaciji, pod sankcijama i viđen je za Hag. Ruska Federacija je propala zemlja bez budućnosti, bar sa ovakvim režimom čiji se kraj ne nazire u skorije vreme. Iz te perspektive je sasvim logično što je Putin dobio orden koji su zaslužili i brojni zločinci pre njega, od Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića do Vojislava Šešelja, Biljane Plavšić i Ratka Mladića.

Republika Srpska, Putinova prćija

Međutim, u obrazloženju se našla i jedna zanimljivija formulacija koja veli da je Putin zaslužan za „naročito patriotsku brigu i ljubav prema Republici Srpskoj“. Patriotsku brigu i ljubav? Kako predsednik strane države može da pokazuje patriotska osećanja prema delu druge države? Kako je Vladimir Putin postao srpski, odnosno republičkosrpski patriota? Kako god definisali patriotizam poznat i kao rodoljublje, jasno je da se radi o afirmativnom odnosu prema svom zavičaju, svojoj zemlji, svojoj otadžbini, svom narodu ili čemu god svom. Nema patriotizma koji se odnosi na tuđu zemlju, tuđu naciju, tuđi zavičaj.

Može strani državnik da pokazuje brigu i ljubav za deo druge države, teoretski, ali ta briga i ljubav ne mogu da budu patriotski, ni u teoriji ni u praksi. Ako Putin gaji nekakva patriotska osećanja prema Republici Srpskoj, kako nas ubeđuje Dodik, to znači da je bosansko-hercegovački entitet deo Rusije. Tako je Dodik proglasio Republiku Srpsku za Putinovu prćiju, a sebe za namesnika protektorata pod ruskom okupacijom, takoreći za balkansku verziju Ramzana Kadirova. Dotle dobacuju Dodikove ambicije. Istorijske pouke su jasne: Čim samozvani srpski patriota otvori napaćenu dušu, iz njega progovori kvisling. Pogotovo onaj koji je od šatro voljene zemlje napravio privatno preduzeće i obogatio se na račun podanika koji žive u dobrovoljnom ropstvu.