Cenić: Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega

Još ne znamo kakav je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) bio u 2019. godini, ali pouzdano znamo samo to da nam je statistika nepouzdana jednako kao i budućnost, piše Svetlana Cenić u kolumni za Inforadar.

Može biti da je rast bio 2,2 posto, kako kažu bankari, ili 2,8 posto, kakva je bila revidirana prognoza MMF-a, a ko god zna da sabere dva i dva, neka se upita kakav je rast ako je industrijska proizvodnja za period januar-oktobar pala za 5,6 posto, da je izvoz manji za 344 miliona u periodu januar-novembar u odnosu na isti period 2018., a uvoz se povećao za 150 miliona.

Najveću mučninu opet izaziva činjenica da vlast neće da kaže, a novinari neće da se bave podacima da je javni dug mnogo, mnogo veći nego što se prikazuje, jer vlast odbija da računa dug zdravstva, dug javnih i državnih preduzeća, da ne govorim o zaduženjima koja se kriju po fiokama i ne evidentiraju kad treba – već kad se više nema kud.

Ne znam ni sama koliko puta sam rekla i nastaviću dok se svima ne smuči da dug javnih i državnih preduzeća, koji je na kraju 2017. godine iznosio preko osam milijardi, spada u javni dug, jer za ta preduzeća garantuju budžeti. Da ih ne evidentiraju u javni dug, dokaz je i to što je MMF-u trebalo preko godinu i po da dođe do finansijskih izveštaja, jer ili ne postoji registar, ili nije ažuriran godinama.

Naravno da u onoj pustoj Reformskoj agendi, kao i njenom nastavku stoji kako će se ažurirati. Stoji. Ne mrda. Je li iko objavio podatak o dugu zdravstvenog sektora? Nije. Samo se procjenjuje da je uveliko premašio dvije milijarde. Pa, sabirajte, drago građanstvo, prije ove nove ture eksperimenata ekonomskih stratega.

Jer, zvanično se kaže da je javni dug BiH juna prošle godine bio 11,2 milijarde, pa kad dodate samo javna i državna preduzeća plus zdravstvo, to je minimum 20 milijardi, odnosno dva puta više od onoga što se prikazuje. Dobro jutro.

A kako će nam biti, jasno je iz izjave premijera Republike Srpske da 98 zemalja u Evropi ima diferenciranu stopu PDV-a. Devedeset osam zemalja?! Evropa, kako piše za one koji čitaju, ima 51 zemlju, od kojih su 44 priznate. Gdje je našao 98 – ne znam, ali mi je jasno šta nas čeka oko te diferencirane stope i njene budućnosti. A i šire.

Uostalom, sve se da sagledati i iz izlaganja gospođe Vidović, ministra finansija Republike Srpske, o izvršenju budžeta kad reče da je budžetski racio 1,2 posto. Ponavljam: 1,2 posto. Racio i postoci. I stručnost u finansijama.

Da bacim pogled i na bratsku Federaciju BiH, samo su bolji podaci o zaduženosti, industrijskoj proizvodnji i industrijskoj osnovi inače. No sve, ali sve o kvalitetu ekonomske politike i strategije se može prikazati preko Aluminija Mostar ili rudnika.

Zajedničko za stratege oba entiteta je etiketiranje ili omalovažavanje kritičara, da budem blaga, i priča o izuzetnim naporima i zalaganjima.

Bićeboljizam, termin koji je sjajni Voja Žanetić predložio za društvena uređenja regiona. A onda krah i optuživanje prethodnika, Marsovaca, svjetske urote i konstelacije zvijezda.

U međuvremenu reforme, pečat Vlade Kantona Sarajevo, tupljenje neprincipijelnih o principijelnosti, porodično druženje prijestolonasljednika sa kriminalcima, odvratne šovinističke “parade” po Srebrenici i na kraju Džej, odnosno formiranje vlasti, sa akcentom na Savjet ministara. Od kojeg će glava tako da boli da će glavobolja gora biti od svog ovog zagađanja na istorijskom maksimumu, kako se voli reći.

Zagađenost nam je i mozga na istorijskom maksimumu, a i nivo kukavičluka i neznanja je uveliko nadmašio potencijal mozga i muda (pardon!), kao organa za hrabrost. Zdravlje kičme se mjeri sposobnošću dubljeg naklona ka njegovoj ruci.

Znam ja da je čitateljstvu dosadna ekonomija sve do momenta dok ne dođe do njihove plate, no da se malo poigramo ipak.

Osnova za donošenje kvalitetne ekonomske politike je dobra statistika, koju nemamo, Takođe, ljudi sa znanjem – koje nemamo. Nadalje, sinhronizovanost poteza – koje nemamo, ka zajedničkom cilju – kojeg nemamo, uz široko učešće u odlučivanju i transparentnost svih mjera – koje nemamo, u uslovima vladavine prava – koje nemamo, i jasno određenje kao svjetskim kretanjima – koje nemamo.

Da bi se vodila kvalitetna makroekonomska politika, moraju postojati odgovori na sljedeća pitanja: koji je potencijalni output države; koje komponete potražnje uslovljavaju postojeći nivo outputa i mogu li utjecati na potencijalni output; postoji li razlika između potencijalnog i tekućeg outputa u bilo kom trenutku; kako izvori šokova za potražnju mogu biti identifikovani tako da pomognu u ustanovljavanju adekvatnog odgovora kreatora politika; kako će rasti produktivni kapacitet u srednjem i dugom periodu i šta će usloviti stopu rasta.

I tu se grohotom nasmijem. Zamišljam, Fiskalno vijeće mile mi otadžbine kako raspravlja o svim ovim pitanjima. Moglo bi poslužiti kao ogledni primjer u tumačenju pojma funkcionana nepismenost: znaš da pročita, nema pojma šta to znači. Njima to više ne piše ni MMF.

Ekonomska strategija izabrane nam vlasti je alanfordovska, baš kao natpis iznad kina u romanima moje mladosti: “Ulaz: slijepi – 50 centi, gluhi – 50 centi, slijepi i gluhi – jedan dolar”, uz moj dodatak: nijemi – dva dolara.

I slijepi smo, i gluhi, i nijemi, pa neka kredita, akciza i poreza kao glavnih poluga (ne)razvoja države nam. Ništa od ničega ili ništa od nikog(ovića).

P.S. Naslov je, takođe, preuzet iz romana Alan Ford. Ko bi rekao da ću jednog dana i da ih živim!