Neću žvaku, hoću kusur

Da li vam se se nekad dešavalo da vam u prodavnici umjesto kusura prodavačica ponudi žvake? Jeste?

Eh, da, osamdesetih godina to je bila veoma česta pojava, koja mnogima nije smetala mada je bilo i onih sa tanjim živcima koje je prilično nervirala.

Tako je nastao i na jednom beogradskom zidu osvanuo grafit ’’Neću žvake, hoću kusur’’.

Danas, međutim, na malo drukčiji i suptilniji način pokušavaju da nam uvale raznu robu na kasama trgovinskih lanaca.

Od čokoladice do mirišljave gumice

’’Želite li i pitu sa jabukama uz vaš čizburger?’’

Pa da je želim, valjda bih je sam tražio kao što sam tražio taj čizburger i pomfrit. Dugo je to bila ekskluzivna floskula kasirki u McDonaldsu, a sada je to postalo uobičajeno svuda.

Tako nam na primjer u Corner Shopu uz kupovinu kredita za gradski prevoz nude keksiće, kolačiće, pa čak i mirišljave gumice.

Šta će meni ovako debelom keksići i kolači, da li me to ona možda provocira, mislim se ja. Čuj mirišljave gumice. Šta bih ja to brisao sa njima.

“Djevojčice, pobogu šta će meni slatkiši, pa zar ne vidiš koliki sam”, odgovaram ja, a u sebi se mislim: “Gle, malu kako me provali, sreća što mi ne ponudi Mocart kugle ili one Krašove bajadere, otišlo bi sve dođavola.”

Možda ne bih uopšte opterećivao mozak ovim zaglibljivanjem u manire potrošačkog  društva da nisam obratio pažnju na dva skorašnja događaja.

Naime, na jednoj benzinskoj pumpi, dok sam čekao na kasi da platim gorivo, simpatična prodavačica je pokušala da mi uz benzin proda i jelkicu za osvježenje prostora, neki časopis, sprej za kokpit i male čokoladice.

I to baš našla neke sa marcipanom na koje sam slab i koje zaista nije lako odbiti ma koliko se ja pravio da sam iznad toga…

Da sam malo više zaljubljen u sebe pomislio bih da joj se sviđam, ali kad mi je i točilac goriva ponudio tečnost za stakla koja se ne smrzava i koja tako čisti stakla da je to čudo jedno, dozvao sam se realnosti.

Oni jednostavno moraju da pokušaju da nam na bilo koji način izvuku što više novca, to im je u opisu radnog mjesta.

Za trenutak sam osetio nekakvo sažaljenje i odlučio da glumim zadovoljnu mušteriju iako sam zapravo bio nekako razočaran. Kupio sam i čokoladice.

Histerija u Crni petak

Drugi slučaj je malo ozbiljniji, jer je u pitanju pokušaj uvođenja jednog starog običaja zapadnjačkog potrošačkog društva, koji ljude pretvara u bezumnu hordu željnu da kupe neku robu po niskim cijenama.

Nema veze da li im treba ili ne. Sniženje je magična reč koja će ih natjerati da, ako je potrebno, gaze jedni preko drugih da bi ostvarili što veći popust i kupili jeftinije. Da, to je takozvani Black Friday – Crni petak.

Kao što sigurno već svi znaju, taj dan pada na prvi petak poslije Dana zahvalnosti, kada veliki trgovinski lanci snižavaju cijene robe, uglavnom tehničkih uređaja i bijele tehnike.

Gomile ljudi prvo čekaju satima po cijelu noć da se tržni centri otvore, a onda mahnito nasrću u radnje, tuku se i otimaju za televizore i pegle. Ranije mi je to bilo smiješno, a u posljednjih nekoliko godina mi izaziva prezir.

Evo i ovih dana mi je e-mail pošta naprosto zatrpana porukama raznih kompanija o crnom petku i u Srbiji, o ’’ogromnim’’ popustima koje naprosto ne smijemo da propustimo, iako je opštepoznato da većinu prosječnih kupaca pas nema za šta da ujede…

Jeftin, ali možda i ne baš tako neuspješan pokušaj da nam uvale još jednu američku potrošačku manipulaciju koja se bazira na najnižim ljudskim porivima.

Bojim se da će i ova pošast da uhvati korijena na ovom našem tlu, kao i sve loše što dođe sa zapada, jer smo već imali prilike da vidimo potrošačku histeriju i kod nas na otvaranjima nekih megamarketa i u takozvanim “noćima kupovine”.

U to sam se lično uvjerio kada sam i sam iz čiste radoznalosti iskusio kako izgleda Shopping night, pa mi je trebalo skoro sat vremena samo da izađem iz garaže i dokopam se ulice koja vodi ka kući.

Varaju i sa popustima

Ali čak i na taj dan, kompanije i trgovinski lanci koji posluju u Srbiji pokušavaju da prevare kupce tako što podignu cijene a onda daju popuste od 30, 40 posto.

Konkretno, jedna poznata kompanija koja prodaje ’’sve za kuću’’ poslala mi je katalog sa popustima za Black Friday – sticajem okolnosti nalazi se u blizini mog stana, pa često skoknem da kupim ponešto tamo – a u njemu, artikli koje sam kupio prije samo mjesec dana i to po istim cijenama po kojima sam tad pazario, samo što su sad iznad napisane,pa precrtane, mnogo više cijene.

Doduše, tako kupce vara većina trgovina ovdje, ali i može im se, niko se ne buni.

Ukratko, imam utisak da su naše kasirke iz osamdesetih, doduše nesvjesno, napravile prvi korak ka preoblikovanju pojedinca u potrošačkog zombija nudeći nam žvake umjesto kusura.

Iako na to konstantno nutkanje na kasama možete da odgovorite sa ’’hvala, ne treba mi’’, ponekad umije baš da dosadi i da bude zamorno.